Šećerni udar

Šest

Kada radiš nešto u životu, jednostavno moraš da budeš siguran u ono što radiš. Da li je u pitanju ono što voliš, želiš, možda neka preka potreba, ali moraš da budeš siguran u sebe i svoje umeće.
Ali niko nije multifunkcionalni multipraktik, tako sa većinu stvari ne možeš uraditi sam.
Za nešto, kao na primer krečenje, pomoćiće ti prijatelj. Za opravku automobila zet ili brat. Za čuvanje deteta majka, sestra ili drugarica.
Šta onda kada nema ko da ti pomogne da uradiš nešto?
E, tada platiš.
Po pogodbi, u glavnom solarno iliti pare na sunce, vrlo često papreno.
Za renoviranje kuće, za sređivanje dvorišta i bušenje bazena morala sam da pogodim majstore.
Za čuvanje Sare na ovaj dan, unajmila sam vaspitačicu u igraonici.
Za popravku branika- ovlašćeni servis.
Osim vaspitačice i servisa, najmanje sam poverenja imala u majstore koji mi rade na kući.
Možda jesu sve do sada izveli u roku, ali nikad ne znaš kada nešto može da krene po zlu. Ili naopako.

Prvi kružni tok, drugi i na kraju treći, pa prva desno... Idem pravo širokom ulicom i napokon stižem pred svoje novo dvorište.
Da ne znam bolje, pomislila bih sa u dvorištu nema nikog, ali parkirani kombi mi tvrdi drugačije.
I buka...

Prednje dvorište je odavno završeno, ostalo je oni famozno zadnje i bušenje bazena.

"Srećan rad, gazda Mile!", pozdravim glavnog majstora, vremešnog čovečuljka koji ne trpi ono čiko ili gospodine. Traži da ga zoveš gazda.

"Hvala, gazdarice!", pruža mi ruku i kreće da objašnjava gde je zapelo.

Kuća je završena, stolarija, izolacija, fasada.
Prilaz za dva automobila, jer ih imam realno dva- završen.
Travnjak sređen, pesak sipan u mobilijar, postavljena ljuljaška, ali zapeo bazen.
Udarili u neko kamenito tlo i treba im majstor koji ima ono za ono.
I njega su našli, ali je tek tog jutra mogao da krene sa radom.

"Sve je u redu, gazda Mile. Kad se očekuje kraj radova?"

"Do petka i možeš, gazdarice, bazen da napuniš!"

Tačno nedelju dana! Još nedelju dana, preživećemo.

Poveo me lepo betoniranom stazom da pogledamo okućnicu i sve se glasnije čula buka udaranja i razbijanja mašine koju je držao...

O! Moj! Bože!

Muškarac u kratkim pantalonama, leđima mi okrenut. Zategnut, mišićav, beo, osunčanih ruku!
I to dupe!
Nisam mogla da zaboravim to dupe koje sam videla u radionici poslastičare. Nemoguće je da postoje dva ista dupeta!
Prorljam oči, to telo se kretalo zajedno sa vibracijama koje je pravila mašina.

"Gazdarice!", dere se na mene Mića, ali moj pogled ne silazi sa mišićavih ruku i prelpo vajanih leđa. I dupeta!

"Gazdarice!?"

"Molim Mićo?"

"Nisi me čula od buke, ovo je Ilija, majstor sa bušilicom za kamen i beton..."

Trepćem... Pratim kako se kreće... "Aha..."
I više ništa ne čujem!
Ne čujem jer moj pogled prati ruke koje su stvorene da me miluju, dok me izvajana leđa pozivaju da ih stiskam, možda čak i zarijem nokte u njih, dok nogama se čvrsto držim oko njegovog struka.
Ne čujem, jer me sluh vara, jedino što u mojim ušima vibrira je huk krvi koja mi juri celim telom.
Ne čujem, ne cidim, ne reagujem jer majstor Ilija već je go i ispod mene, na krevetu... "Majstor Ilija?"

"Da, gazdarice, majstor Ilija i ide ka nama!"

Da, Ilija ide ka nama. I sada, napokon vidim kako izgleda muškarac čija me guzica fascinirala danima.
A i dalje balavim...

"Nado?!", stao je preda mnom i pogledao me plavim okicama, nisam samo ja iznenađena i on je.

"Ilija!", pružih mu ruku, a kada meni daš ruku, ja bih i ostatak tela. Šta da radim s njegovom rukom? Mislim znam šta bih mogla, ovaj, šta ruka može, ovaj... "Nisi mi rekao da i majstorišeš!"

"Samo ponekad. A ti meni nisi rekla da ti treba bazen. Spomenula si Retrivera", uzeo je majicu sa stolice gde su majstori odmarali i krenuo da se oblači.

Ne, ne, ne, nisam želela da se obuče! Htela sam da se svuče, a majstori nestanu!

"Šta ne?"

"Ovaj, ne, nisam spomenula", i sce je nestalo pod majicom.
Ovakvog sam ga upoznala lično.
Malopređašnja scena je ono što sam prvo na njemu videla. I što mi se svidelo!

"Pa, moj posao je ovde završen, kamen je probijen i dobićete bazen. Princeza Sara i mama Nada."

"Ako je tako, možeš da me sačekaš da... Ovaj sa gazda Miletom regulišem nešto, pa da odemo na kafu?", imam utisak da molim kao šiparica za sekund pažnje, ali me nije briga. Želim njegovu pažnju.

"Pre bih na sladoled, ako si raspoložena?"

Da, da, da! Sladoled... Klimnem glavom i okrenem se Miletu, moram da se okrenem ka čivečuljku, jer Ilija je neočekivano, sasvim spontano uspeo da me natera da svlažim, a sada opet imam utisak da ću spontano i da svršim!

Muškarci jedino kada ne razmišljaju o seksu je upravo kada imaju seks. Ako bi tada razmišljali o seksu, odnos bi bio neverovatno kratak, rekao mi je jedan kolega sa fakulteta, jedne pijane večeri kada smo pretresli i tu temu. Bio je seksi. Bio je vreo koliko je bio seksi, ali njegov motor nije trošio moje gorivo, da ne kažem da je više voleo drugi organ do mog, ali je razumeo seks. I praktikovao ga je u velikim količinima dok sam ja bila u postu. Valjda je znao šta radi.
I žene razmišljaju o seksu.
Na plaži.
Na zadnjem sedištu automobila.
Na haubi.
Na parkingu.
U garaži.
U kući.
U hodniku.
Svakoj sobi i na svakoj površini u svakakvim pozama.
I žene žele "kama sutra" i to već večeras, tantrički seks znači češanje posle dužeg svrabeža.
Ali zašto žene ne pričaju o seksu na takav način?
Prvo, jer nisu vaspitane tako.
Drugo, jer žena treba da bude smerna i nežna i naivna i glupa i slepa i uvek dostupna.
Treće, jer je rođeni brat ne razume što joj ne treba muž, a i sam ima dve bivše žene!
Četvrto, jer ako je neko čuje da o seksu govori slobodno ona je odmah slobodna žena. Da ne kažem nešto gore.
E, ja nisam takva žena. Nikad bila, nikad biti neću.
Volim seks. Iako ga nema nekada i mesecima, volim ga. I želim ga u kuhinji i na javnom mestu. I želim da uživam u milovanjima, dodirima, poljubcima. I želim...

"Pa, jesi li spremna?"

"Za šta?"

"Sladoled, Nado. Idemo na sladoled?", naočare mu krase lice, čvrsta brada zove me da je grizem, a šeretski osmeh... Kao da mi čita misli, ili i on mene skida pogledom?

"Da, da... Ovaj, naravno!"

Ubrzo, nisam ni primetila koliko brzo jer mi se još uvek mantalo pred očima, stigli smo do poslastičare i već sam čula "A za Nadu sladoled sa ukusom čokolade". Čokolade? Tri od sedam!

"Ovde si poznat?"

"Ovde sam odrasao. Sa ovim ljudima. Jasmina je čuvala mog najboljeg druga i mene. Nije se udavala i nema dece, pa smo joj mi bili atrakcija. A gospodin Mijatović?"

Znala sam da će se pitanje neminovno postaviti. Ima li odgovora na pitanje? Da, ima! A izgleda da ima i razloga zašto sam videla njegovo dupe u radionici poslastičare. Pa, barem znam da nisam umislila.

"Ne, ne postoji takav. Moje je devojačko prezime Mijatović. Baš kao Jasmina, nisam se udavala, ali sam lepo otišla na kliniku za lečenje neplodnosti, uzela donora i dobila Saru. Možda nisam regularna ženska osoba, mislim po merilima i shvatanjima klasičnog Balkanca ali nije me briga. Imam godine, a muškarca ni na vidiku, a nisam želela da ne rodim dete. Nisam htela da skupim prvog sa ulice, tako da je klinika bila idealna. Imaš problem s tim?", mlatim onom kašičicom i dirigujem tempo svog izlaganja, verujem da delujem zastrašujuće smešno.

Ilija jednostavno ćuti.
I gleda me.

Dobro, gledaj i ćuti i razmišljaj dok ja ližem sladoled od omiljene mi čokolade.

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖