Seti me se jednog dana

7. deo

Izlazim na terasu da pročistim misli od toga što se malopre desilo, ne znam šta da mislim ali sam ubedjena da u našem stanu trenutno sa njim nije njegova rodjena sestra.
Sedam na mali kauč i zapalim cigaretu i molim Boga da niko ne naidje i sretne me u izdanju čupave pundje i pidžame.
"Znao sam da ćeš biti tu"-izgovara Dušan a zatim seda pored mene "Bila si super danas" kaže te nam se pogledi susretnu
"Hvala" kažem sa "kiselim" osmehom što on i primeti "Što si neraspoložena, jel opet Filip?" užas, sad ću morati da mu kažem "Ma jeste, glupost neka, nebitno" 
U Dušanu sam počela da vidim svoj spas i sigurnost ali nisam bila spremna da se upustim u išta sa njim i ako sam znala da ako ga sada pogledam i kažem da želim, on bi pristao. Neke stvari mi nikada nije rekao ali nije ni morao jer sam ih ja osećala i "čitala" sa njega.
Još neko vreme smo proveli napolju a on je onda otišao da spava zbog treninga rano ujutru, a ja sam otišla pola sata nakon njega. Šetam dugim hodnikom i misli mi odlete na neko peto mesto ne primećujući da mi u susret ide neki dečko i bum, sudarimo se.
"Jao Bože, nisam te skontala, zamislila sam se i zagledala" podignem glavu i pogledamo se tačno u oči a ja se presečem, Gvardiol.
"Ma u redu je" kaže i prodje pored mene i svako nastavi svojim putem. Kada sam došla u sobu konstantno sam razmišljala o tome kako me je "ohladio" sada na hodniku i tražila razlog tome. Možda mu se ne svidja moj pristup? Možda ne želi jer sam zauzeta? Možda ne gleda kao profesionalnog partnera?  Ali odgovora nije bilo.

24.11.2022.

Danas je došao red na utakmicu Srbija-Brazil, probudila sam se sa takvim uzbudjenjem da to nije bilo normalno. Ustala sam, brzinski se sredila pa se zaputila na prvu utakmicu koja se igrala u 11h i ceo dan provela radeći.
Konačno je došlo i veče, u meni trema nikada veća svesna da ću biti neverovatno gledana u Srbiji, popravljam šminku i presvlačim se u malo formalniji autfit.
"Krećemo za 10 sekundi" kaže mi moj kamerman a ja ne stignem ni smisliti šta ću prvo izgovoriti i već se zateknem na malim ekranima širom Balkana gde se prati naša televizija.

Utakmica se, nažalost završila porazom naše reprezentacije i nakon utakmice sam imala zadatak da uradim intervju sa nekim od fudbalera Brazila i Srbije. Hvala Bogu, prvo je na redu bila reprezentacija Brazila i prekratila mi vreme nervoze, bar sam tako mislila a onda se ispred mene stvorio Neymar, moja simpatija iz petog razreda. Intervju sa njim je bio, pa mogu reći čudan. Za svojih malo više od godinu dana karijere nisam doživela da mi se neko upucava na sred intervjua ali mislim da je to samo njegovo redovno ponašanje.

Onda je došao on, Dušan Vlahović. Dok smo čekali uključenje bio je hladan i drzak i krajnje profesionalan, mislila sam da je do poraza ali mi se nakon utakmice kada smo ulazili u tunel nije činio takvim.

Palim telefon koji se odjednom usija i javljam se na poziv mojoj najboljoj drugarici, Nataši.
"Gde gori? pitam je jer ne da ne znam šta se dešava nego nemam nikakvu predstavu "Udji na bilo koji naš portal i videćeš" odmah to počinim i na svakom portalu udarna vest je to da je Filip uslikan sa drugom devojkom koja javnosti nije poznata, a Bogami kad pogledam fotografije malo bolje nije poznata ni meni. Fotografisani su kako izlaze i ulaze u našu zgradu, drže se za ruke a u jednom momentu čak i poljube i sve to na istom mestu gde je mene prvi put poljubio. Sednem na prvu stolicu koju vidim pred sobom i stavim ruke preko lica i pokušam bilo kako da se smirim da ne bih ubila nekoga.