Mozda opet nekada

1.Dio-Slucajnost?Sudbina?

Lana:
-Ja..ja ne mogu ovo...necu vise..ne mogu ovaj zivot jednostavno.-rekla sam ni sama ne znajuci šta i zasto radim
-LANA! SIĐIII DOLE!!-vikalo je par meni nepoznatih ljudi
-NE!pustite me..odlucila sam..moj zivot sada i ovde zavrsava..-rekla sam ni sama ne verujući u svoje reci ali moja odluka je bila prilično jaka
-Lana bre! Ne lupaj!-vikali su svi ,ali to je to
-Brzo pozovite nekoga da je urazumi! nekog prijatelja , ma bilo koga..- rekao je neki stariji čovek , meni je licio na nekoga ali nisam bila sigurna ko je to
-Alii ,koga? ne znam nikoga od njenih prijatelja..- rekla je neka devojka , niža dosta od ovog coveka ,rekla bi da ima 18-19 godina- čim je to rekla , izgubila sam je iz vida

Sve se to desavalo u par minuta koje su se meni cinile kao vjecnost , jer sam upravo u tih par minuta ja donosila odluku , koja doslovno zavisi od toga hocu li se ujutro probuditi

Uz svu ovu buku i sve ljude koji su mi govorili da dodjem dole ,i da se ne glupiram , odlucila sam , svoj zivot okončati na mestu na kome se sve desilo

-To je to! Zbogom svete! Zbogom moj voljeni Beograde! Zbogom moja voljena Marakano! Zbogom svemu na svetu sto me cinolo srecnom!- vikala sam , jer je to bilo konačno, to je to , necu vise da patim u zivotu

Ljudi koji su bili dole su se vidno uznemirili , jer su shvatili moju konacnu odluku

Ako do sada niste shvatili , bila sam na vrhu stadiona Rajko Mitić , odnosno moje voljene Marakane spremna da zavrsim svoj zivot ovde gde je sve počelo

-I eto! Par trenutaka vise i nista me nece boljeti vise nikada..-govorila sam sebi , dok sam se priblizila samom kraju zida , na kom sam stojala dobrih 20 minuta , donoseći odluke zivota ,ljudi dole su vristali.. pokusavali me zaustaviti ali moja odluka je bila konačna..

Pomerila sam nogu, visila i krenula sam se pomeriti, da bi skocila, što sam uradila , ali sekund prije toga cula sam nesto , ili mozda nekoga u pozadini ,iza mene ali nisam obraćala pažnju

-Naglela sam se, iiii......

par dana ranije:
-Lanaaaaa! Sidjii doleee! Dosao je neko da te vidii!-vikala mi je mama dok je nesto u kuhinji pravila ,po mirisu rekla bi da je to bila testenina ,a ja sam bila gore na spratu, u mojoj ogromnoj sobi
- Mamaa, daj ne mogu! Ko god da je neka dodje gore ne da mi se silaziti!- rekla sam dok sam zavrsavala svoj projekat od koga mi otprilike zavisila buducnost

inace, da vas upoznam malo sa sobom , odma sam pocela pricu... zovem se Lana Mijatović.. imam 22 godine , idem na policijsku akademiju.. moj otac je poznati policajac , Vladimir Mijatović (dobro upamitite to ime i prezime) a majka pak bojazljiva doktorka Lena. kao sto mozete pretpostaviti dolazim iz dobrostojeće porodice, ali nisam razmažena mamina i tatina curica, naprotiv , dosta sam samostalna , roditelji su me valjda tako ucili. odrasla sam u porodici punoj ljubavi ,koliko god su to mogli da mi prijuste zbog obaveza. kao sto ste shvatili krenula sam stopama mog oca , ne zato sto me forsirao na to vec jer od malena obozavam sve te poslove oko oružja,kriminalaca ,mafije i svega sto ide uz to..ali imam jedan veliki problem , koji ce me kasnije mozda kostati zivota, ali sve u svoje vreme... vratimo se prici
-Pa sad me ni docekati ne mozes a Lano?- cula sam sa vrata moje sobe , to je bila moja najbolja drugarica, Tatjana

-Tatjana je moja najbolja drugarica,drugarice smo od vrtica,ima 22 godine kao i ja, ona se bavi nekom vrstom modelinga, jer je bila nestvarno prelepa,plava kratka kosa ,oci boje okeana,neopisiva lepota🥹,inače stvarno se ne razumem oko toga , ne zanima me to bas..ona je neka moja suprotnost , ne voli nikakve opasne poslove za razliku od mene..ali kao sto kazu suprotnosti se privlače. uvek je bila tu za mene , u najtežim momentima i za to joj se nikada necu moci oduziti

-A dajj, Tašoo..pa vidis da radim projekat ,znas i sama koliko dugo ga radim i da moram dobiti 10 na njega , inace baj baj mojoj policajskoj karijeri-rekla sam joj praveci neku tuznu umiljatu faci
-Alo ba mala..a mogla si bar izaci pred mene- rekla je skrštajuci ruke ,praveci se da je ljuta ,iako to nije bila,znam
-Oprosti svojoj napacenoj sekici-rekla sam sada već stojajuci ispred nje i stiskajuci je u zagrljaj da mi opet popusti
-Ajde ajde , ovaj put- ja sam pocela se smijati, i ljubiti je u slatke rumene obraze
-Volim te ,sunce moje - rekla sam ne pustajuci je
- Ajd da kad zavrsis idemo na Marakanu,ako si zaboravila veceras igraju Srbija i Litvanija-rekla mi je praveci neku cudnu facu ,kao da misli da sam zaboravila pa ceka odgovor
-Molim? Ja? Zaboravila? Na utakmicu? Isuse Hriste , Tatjana! Za sta ti mene smatras🤨-rekla sam pomalo uvredjeno

nisam malopre rekla , pored moje ljubavi prema kriminalu , bila sam zaludjena fudbalom, stalno sam ga gledala , a mogu reci i da sam jako dobro igrala , bila sam na milion utakmica

-A da boze! I ja lupam gluposti- rekla je umirajuci od smeha
-Ajde da se spremamo, samo da zavrsilm jos dve recenice , ti otvori orman i rovi kao i do sada-rekla sam idalje praveci se razocarana u nju
-Jel to neki hejt?- rekla je otvarajući ormar i vec gledajuci sta cemo obuci
-Ja? Tebe?Da hejtujem? Pa de cu to, sreco?- smijala sam joj se , jer se upetljala u odjecu koju je držala
-Aha, neka te , trebace tebi Tatjana opet - rekla je pokusavajuci se otpetljati od nogavice sive teech fleece trenerke koja joj je bila omotana oko noge
-Dajjj, Tašoo- umiljavala sam se koji put vec od kako je dosla, ali volim je
-Zavrsavaj taj projekat i cuti , jebem ti sunasce-a volim kad mi psuje sunce , nekako ona to posebno kaze 💙
-Dizem belu zastavicu🏳️-rekla sam i zabila glavu u racunar da nakon 12 sati danasnjeg rada uradim taj usrani projekat, a ona je nastavila traziti sta cemo obuci

ii, ljudi moji evo ga prvi dio🤍 potrudicu se da budem redovna, i drugi dio sto pre da izbacim🤍