Hronologija jednog malog ljudskog života

LJUBAV

U dvadeset i prvoj godini, konačno sam upoznao devojku vrednu pomena.

U to doba, na televizoru su jako popularne bile TV poruke dok u pozadini ide muzika, gde su se ostavljali i brojevi telefona. Za nas stidljivije, ta metoda je bila idealna. Još uvek nije bilo popularnih društvenih mreža poput Fejsbuka ili Instagrama. Broj sam ostavljao još dok sam bio u bolnici.

Bio sam tada kod druga Dejana. On, komšija i drug iz ulice su ostavili poruku koju do dana današnjeg pamtim.

ODLIČNI MOMCI, JAVITE SE DEVOJKE.

Za mlade tinejdžerke, to je bilo dovoljno da nas preplave SMS porukama.

Ta devojka se, zapravo, javila Dejanu, ali sam ja uzeo broj od njega. Bili su sve to sastanci na slepo, ali se devojke nisu plašile i mogao sam bukvalno svakog dana po dve da upoznam, a SMS poruke su budile takve emocije, čežnju i radoznalost, kao nekada pisma.

Ipak, sve do te čuvene Milene iz Republike Srpske, tačnije, iz Vlasenice, nisam imao uspeha. Počeli smo da se dopisujemo, ali su poruke na našoj relaciji bile dosta skupe za tadašnje vreme. Mogao si poslati maksimalno desetak poruka, pa skupljati novac za dopunu, pa čeznuti da je kontaktiraš. Uzimao sam fiksni i zvao je noću kada moji zaspe.

Napravio sam racun od šest hiljada dinara i dobio katanac na telefonu uz zestoku grdnju. Bilo me je baš briga jer mi je sve bilo smešno... U svakom slučaju, jedino na šta sam mislio jeste to kada ću je videti.

Uživao sam u njenom glasu, a pričali smo po dva sata noću. Kad su mi zaključali katancem brojčanik na fiksnom, trazio sam ključ i našao ga, pa je opet zvao.

Poslala mi je poštom pismo i sliku, pa i ja njoj. Bila je preslatka, a ona je meni rekla da imam tuzne oči i lepo čelo.

Konačno smo se videli neposredno posle mog rođendana. Išla je na ekskurziju u Beograd i videli smo se na Kalemegdanu. Plašio sam se da, kao druge, neće više hteti da mi se javi. Delovala mi je njena reakcija kao da je malo razočarana iako smo se poljubili. Iako sam se je grlio od čežnje i svega, bez ikakvopg osećaja.

Naš sastanak je bio kratak jer ju je ekskurzija odvela dalje po Srbiji. Danima mi se nije javljala i mislio sam da od naše ljubavi nema ništa. Zbog telefonskih računa, tata me je zavitlavao i govorio da nisam normalan i da vise ne zovem Bosnu jer sam takvog izgleda, da mi po njegovom seoskom akcentu on NE BI ORA IZ RUKE UZEO.

Naravno, to se odnosilo i na moje lice koje je bilo oštećeno posle svega sa alergijom. Ipak, ona mi se najzad javila, baš kad sam već krenuo da je psujem porukama. Objasnila mi je da jedva uspela da mi se javi jer njen broj na teritoriji Srbije nema mrežu. Nastavili smo potom da se viđamo u Loznici, što nam je nekako oboma bilo na pola puta.

Obično bismo otišli na neku klupu, a naši poljupci, zagrljaji i dodiri bili su strasni. Videli smo se nekoliko puta. Što zbog skupog telefonskog saobraćaja, što zbog retkih viđanja, ja sam napravio par gluposti...

Oprostila mi je, ali od tada nije baš sve bilo u redu između nas. Često smo se svađali. Na kraju je rekla da joj se sviđa neko drugi. Psovao sam je, zvao je cesto iz pošte ili iz telefonske govornice. Jednom sam popio na Badnje veče i zaradio kaznu jer sam prešao put van pešačkog prelaza u žurbi da mi se pošta ne zatvori.

"DA LI VOLIŠ TOG SAŠU?" urlao sam iznova i iznova.

"Ne." odgovorila bi.

"A, mene?" glasilo bi moje pitanje.

"Da."

Međutim, to što me je volela ja nisam umeo da iskoristim, bio sam nezreo za vezu, te sam je psovao. Na kraju sam joj poslao pismo, ponižavao se malo i molio da ipak bude sa mnom.

Odgovorila mi je pismom sve lepo, kulturno i fino, ali kad je stiglo, osetio sam veliku bol, dugu patnju, danima sam plakao. Čim mi je to pismo stiglo, žestoko sam je izvređao porukama. Bio je to kraj, to mi nikad nije oprostila, a meni je zauvek ostalo krivo sto sam tako odreagovao.

Baš u tom period, stekao sam prijateljicu za čitav život, upravo preko tih istih SMS poruka. U početku smo pomišljali, naravno, kao i svi, kada se vidimo da među nama bude nešto, ali vremenom mi je postajala kao prava rođena sestra. Bilo je nekih nesuglasica sa njom i svađa, ali smo počeli ponovo da se čujemo i pre samo par godina od svih druih prijatelja, poštovanje prema meni je iskazala time što mi je ukazala čast da joj budem venčani kum.