Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 42 ~

Bolelo me je što ne mogu da nazovem Petra i da mu kažem da sam uz njega šta kog da se desi. Tako mi je bilo potrebno da mu čujem glas, ali me je strah sprečavao u tome. Nisam želela da budem bitnija od njegovog sina. Znala sam da su sada zajedno i da nije trenutak da ga zovem ili mu bilo šta pišem. Pustila sam ga čekajući da mi se javi. Izjedalo me je to što nisam mogla da otrčim tamo gde je, da ga zagrlim pred svima, da zagrlim tog malenog dečaka koji je sigurno uplašen i željan njegove pažnje, da im kažem da će sve biti u redu.. Izjedala me je ova tišina u stanu, ova samoća.

Sedela sam na terasi ogrnuta ćebetom. Duvao je neki hladan vetar. Jesen je bila na izmaku. Nisam ni primetila koliko dani brzo prolaze. Za mene je vreme stalo. Ili sam bila zaglavljena u tom vremenu. Kao da sam živela mimo ovog sveta. Nisam ni primetila da je lišće uveliko opalo. Da se Sunce sve manje probija iza oblaka. Da je nebo tmurnije nego inače. Bio je novembar, a na mom kalendaru je i dalje stajao avgust. Ostala sam u njemu. U jeseni koja je bila toplija nego ovaj hladan novembar.

Sedela sam u tišini. Ni muzika mi više nije prijala. Promenila sam se. Ili sam oduvek ovo bila. Otkazala sam sve seanse sa doktorom Jovanovićem. Znala sam da je srž problema zapravo odustvo oca u detinjstvu i za to mi nije bio potreban psihijatra. Znala sam da sam zauvek osakaćena za tu dozu ljubavi i osećaj sigurnosti, ali sam isto tako bila svesna da život teče dalje i da sa tim moram da naučim da živim. Marko me je poslednjih nekoliko dana izbegavao i slutila sam da od mene krije nešto. Nisam želela da navaljujem, valjda sam bila umorna od sebe i svojih osećanja. Lekove sam sve bacila, niti sam ih ikada pila. Znala sam da nisam bolesna, samo je moje telo bilo iscrpljeno od svega. Da li sam se suočila sa sobom? Očigledno da jesam. Konačno sam prihvatila i taj slomljeni deo mene. Bežala sam od toga čitavog života glumeći da sam jaka i da me ništa ne može slomiti, a tako sam bila smoljena. Bila sam ljuta na sebe što sam druge povredila, što sam se prepustila svojim demonima, ali isto tako nisam mogla sebe da krivim što sam ga zavole. Nisam bilrala, opirala sam se ali na kraju me je ta ljubav ščepala da nisam mogla da joj pobegnem. Bila je poput neke ljute zveri koja me nije puštala iz svojih kandži. Da li me je Petar voleo? Ne znam. Volela bih da verujem u to ali iz dana u dan sve više sumnjam. Preispitujem svaku svoju odliku, tražim način da vratim svoj život u normalnu ali daleko sam od normale. Moj život je jedan odgroman haos, a ja se u njemu davim.

Koža mi se ježila od hladnoće. Ušla sam unutra i zatvorila vrata terase. Bilo je kasno. Znala sam da sutra moram na posao, ali mi je san odavno pobegao. Znala sam da će ovo biti duga noć. Obukla sma pidzamu i legla pokušavajući da oteram misli. Pretvrtala sam se čas na jednu čas na drugu stranu i nikad pre toga ovaj krevet mi nije bio tako ogroman. Plašila me je ova samoća.

A onda sam začula zvono. Neko je bio ispred tih vrata. Ponadala sam se da je Petar, jer samo je on umeo da dolazi u ovako kasne sate. Otvorila sam i iznenadila se kada sam ugledala Magdalenu. Srce mi se radovalo,ali istovremeno strahovalo od reči koje mogu još jače da zabole.

- Znam da je kasno, ali trebaš mi.

I bio je to trenutak kada sam zagrlila svoju sestru. Trenutak u kojem smo obe zaplakale. Grlila sam je svom jačinom, kao da ne želim više ikada da je pustim iz tog zagrljaja. Plakala je kao malo dete, a njene suze su me još više bolele.

- Hoćeš li ikada moći da mi oprostiš?

Bilo je sve što sam uspela da kažem. Klimala je glavom, jer se gušila u suzama. Stezala sam je sve jače, nesvesna svoje jačine. Osrćala sam se tako spokojno u tom zagljjaju.

- Nemam šta da ti oprotim, jebiga.. obe smo zajebale stvar.

Nasmejala sam se na to. Sedele smo na podu dnevne sobe, ne prestajući da se grlimo. I tako sam bila srećna zbog toga. A onda je obrisala suze i posle nekoliko uzdaha tiho izgovorila nešto što sam mislila da nikad neću čuti od nje.

- Bila sam tako ljuta na Mila što je otišao. Bila sam ljuta što nije ostao još malo u našem životu, tek toliko da provede i sa tobom one najlepše trenutke. Bila sam ljuta što sam ja znala za očevu pažnju i ljubav, a ti si ostala uskraćena. Znala sam da ćeš to teže podneti i da ćeš taj teret čitavog života nositi na duši. Znala sam koliko patiš, a bila si tako mala. Gledala sam Jasminu kako glumi pred nama, dok se u tušini noći raspada. Tako sam bila ljuta i ogorčena da sam se jednostavno pretvorila u to. Pokušavala sam na svoj način da prebolim i nastavim dalje, ali sam eto ostala hendikep u ljubavi. Jurila sam za muškarcima i u njuma tražila ono što mi je uvek falilo. Istina, nisam volela Petra i bila je to još jedna greška u mom životu. Istina bila sam ljuta kada sam čula za vas. Ali ne zato što si ti bila sa njim, već zato što sam znala ko je Petar i da ima dete. Znala sam da će te to povrediti i da ćeš odmah u sebi videti Mila. Nisam znala da će se to između vas desiti, ali kunem ti se da sam samo naslutila odmah bi ti rekla sve o njemu. Petar to nije krio od mene, ali krio je od tebe jer nije znao kako ćeš to podneti. Znao je on i za Mila i za sve. Zato je strahovao, ali eto.. od istine se ne može pobeći. Žao mi je što sam dozvolila da budeš povredjena, što sam dozvolila sebi da kažem sve one glupe reči, da te uporedim sa tim prokletnikom i da te nazovem tim ružnim imenima. Žao mi je što nisam znala da se suočim sa sobom i da te onog dana samo zagrlim i kažem da te volim.. ti si mi sestra pobogu.

Plakala sam uz svaku reč, jer me je svaka reč istovremeno i bolela i radovala. Nisam znala šta da kažem, nisam znala ni šta osećam. Samo sam želela da je zagrlim i nikad više ne pustim. Jer bila mi je sestra.

- Hoćeš li ti meni oprostiti?

Pomilovala me je o obrazu i po prvi put sam osetila nežnoću u tom dodiru. Nikada nismo bile toliko bliske kao ove noći. I tako bih volela da je Jasmina to videla. Verujem da bi bila ponosna na nas.

- Mislim da smo konačno postale sestre.

- Ne Ema, mi smo oduvek bile sestre samo smo se plašile da ćemo jedna drugu povrediti. I upravo se to desilo. Ali zato nas je ta bol zbližila i učinila jačom. Ne može tek tako da se prekine sestrinska veza.. znaš to su one posebne niti koje nikada ne pucaju..

- Nisam stvarno mislila kada sam rekla da te mrzim jer u tebi vidim Mila.

- Znam, bio je to samo trenutak naše slabosti i reči koje su došle iz afekta. Nisam ljuta, samo mi je trebalo malo vremena da sredim svoju ludu glavu.

- Jasmina je bila u pravu.

- Mama nas ipak zna najbolje.

- Hoćeš ostati sa mnom večeras?

Smejale smo se kao što smo se nekad smejale kada smo bile male devojčice. I na trenutak bilo je kao nekada. Možda smo ostale hendikepirane zbog Mila, ali nas je ta bol ipak naučila da volimo i čuvamo jedna drugu. Možda smo to radile na pogrešan način, ali nikad nije kasno da kažeš ono što osećaš. Nekad te težina reči natera da dobro o svemu razmisliš.

Više me nije plašila samoća, niti me brinula hladnoća koju je novembar sa sobom nosio. Imala sam sestru, a ljubav izmedju dve sestre jača je od bilo čega. To sam se i sama uverila.