NISAM TO ŠTO MISLIŠ

𖤍 5. 𖤍

Iako sam donekle bila svesna šta mi sledi, moje telo se i dalje opiralo, gurajući bezuspešno pijanog Stefana od mene, dok su mi suze neumorno kvasile lice. I taman kad sam pomislila da je to to, da mi nema izlaska iz ovog pakla, nešto se ipak desilo.

Brzinom metka i jačinom stene nešto je sklonilo sa mene tog čoveka koga više nisam mogla prepoznati i bacilo ga na zemlju.

Drhtavo brišući suze i popravljajući svoju pogužvanu garderobu, nekako sam se naterala da pogledam u njihovom pravcu.

A onda je usledila scena koju sam nedavno već videla.

Muškarac od dva metra, divlje kose i širokih ramena besomučno je tukao skoro onesvešćenog Stefana na hladnom asfaltu parkinga.

- Dž... Džejson? - promucam naglas, gledajući ga krvavim očima. - Džejsone... - krenem nespretno ka njemu, još uvek sva užasnuta zbog pređašnjeg događaja.

- Džejsone stani, nemoj... - pokušam ga zaustaviti, ali on ne prestaje pesnicama ranjavati Stefanovo lice.

- Džejsone! - sada već skupim snage da povičem. - Prestani! Ubićeš ga! On je moj prijatelj! - izgovorim s gorčinom u ustima, svesna da je od onog trena malopre sve to samo jedna ogromna laž.

Međutim, laž ili ne, ta izjava je ipak zaustavila Džejsona u krvničkom okršaju sa jedva svesnim Stefanom.

Iste sekunde kada je to čuo prestao je sa udarcima i sklonio se od njega, ostavivši ga da krvari po zemlji. A onda se okrenuo ka meni i prišao mi, sa izrazom lica razjarenog bika.

- Prijatelj?! Ako ti je ovo prijatelj, ne smem ni da zamislim kakvi su ti onda neprijatelji Liana. - pogleda me namršteno.

A ja, ošamućena od svega što se za ovo kratko vreme izdešavalo, samo sam progutala ogromnu knedlu u grlu i osetila da ću se srušiti. Noge me više nisu mogle izdržati. Ne, nakon svega. Pogledala sam ga još jedan poslednji put, suzama natopljenim očima, a onda sam utonula u bezdan.

Zar ćeš mi dolaziti samo kada sam u nekoj opasnosti Džejsone? Zar ne zaslužujem videti te i pod nekim lepšim okolnostima?

To mi je bila poslednja misao pre nego što sam se onesvestila. A onda me je neka toplota obavila poput majskog sunca i osetila sam se tako zaštićeno i bezbedno, znajući da je sada ON tu.
Na kraju krajeva ipak me je i ovoga puta spasio, i to baš kad sam mislila da mi spasa nema.

Moj večiti heroj. Džejson...

...

Nakon određenog vremena probudila sam se iz sna, gledajući pogubljeno oko sebe i shvatajući da je već dan. U glavi mi je tutnjalo kao da krdo slonova prolazi tuda i odmah sam se uhvatila za bolne slepoočnice. A onda su slike od prethodne noći počele da mi se vraćaju u mislima poput nekog ubrzanog snimka.

Gospode... Stefan je noćas zaista bio na pragu da me... Da me... Da me siluje?

Od te pomisli suze su mi se ponovo nakupile u očima poduvenim od sinoćnog plača. A onda su usledila i raznorazna druga pitanja.