Od trena kada su se prvi put sreli ON je postao njena tajna, mračna fantazija, a ONA njegov trnoviti put ka sreći.
𝘚𝘵𝘢 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘬𝘳𝘪𝘫𝘦
𝘱𝘰𝘥 𝘰𝘬𝘳𝘪𝘭𝘫𝘦𝘮 𝘯𝘰𝘤𝘯𝘦 𝘵𝘮𝘪𝘯𝘦?
𝘚𝘵𝘢 𝘵𝘰 𝘷𝘳𝘦𝘣𝘢 𝘪 𝘴𝘵𝘢 𝘴𝘮𝘦𝘳𝘢
𝘵𝘢𝘮𝘯𝘢 𝘴𝘦...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
- Napokon si stigao, Džejsone? - upita Džulijan kada me Markus i Sven uvedu u njegovu vilu.
- Da. - uz pogled koji govori da znam šta mi sleduje, odgovorim mu kratko i jasno, jer drugačije ne prihvata razgovor.
- Pretpostavljam da znaš zbog čega sam te pozvao ovde?
- Verujem da znam.
- Mislim, kada je onaj izdajnik Ezekiel u paketu sa svojim podanicima uspeo saznati tako nešto, logično je da smo i mi došli do informacije o tvom malom... Pehu. - naglasi poslednju reč, odmerivši me od glave do pete kao da sam ukaljao čast svih lovaca, a ne samo svoju.
- Logično.
- I? Da li mi imaš reći nešto u svoju odbranu povodom toga, momče? Da li postoji jedan jedini valjani razlog zbog koga si doveo integritet svih lovaca u pitanje, upustivši se u neku vrstu ljudskog odnosa sa tom devojkom?
Da. Postoji. Ta devojka ima u sebi nešto posebno što nikako ne mogu objasniti. Neku posebnu energiju, posebnu čistotu. Posebnu dušu...
Ali svestan da ne mogu tako nešto reći svom vođi, jer osim svog osećaja u žilama nemam nikakav opipljiv dokaz za to, ipak rešim da se samo predam.
- Ne, Džulijane. Ne postoji nijedan valjani razlog za taj moj podvig. U pitanju je samo čista nepromišljenost.
- Ili ti možda nedostaje tvoj ljudski život od pre, hm? Da nije to u pitanju? - ustane iz svoje grandiozne fotelje i korakne ka meni.
Na ovo pitanje nisam bio siguran šta je najpametnije odgovoriti, iako sam odlično poznavao Džulijana. Pa sam stoga samo spustio pogled i zaškrgutao zubima.
- Ćutiš? Dobro. Takođe pretpostavljam da znaš i koja je kazna za takvu grešku?
- Znam. - procedim kroz zube, jedva čujno.
- I spreman si podneti tu žrtvu?
- Spreman sam. - pogledam ga u oči ponosno.
Nikada nisam bio osoba koja će bežati od posledica svojih postupaka. Ni dok sam bio čovek, ni sada. Zato ga tako i gledam. I znam da zna šta mi se ovog trena vrzma po glavi. Znam da me poznaje bolje nego iko. I znam da se u dubini svoje viševekovne duše moli da muški izdržim svoju kaznu.
Zato ga i ne smem razočarati. Ne mogu, ne želim i neću podleći fizičkom bolu koji kazna za moju grešku nosi. Izdržaću sve.
Do samog kraja.
A njega razumem i nimalo ne krivim za ovo što će mi se sada desiti. Kazna jednostavno mora biti sprovedena prema meni, kao što bi to bila i prema bilo kom drugom lovcu. U suprotnom Džulijan će izgubiti autoritet, a vrlo verovatno i titulu Lovca Tame.
Zbog toga sve ponosno prihvatam i ne žalim ni najmanje svoju sudbinu. Neka bude šta mora biti.
Markus i Sven ponovo su me dograbili ispod mišica i poveli u sobu za mučenje po naređenju našeg vođe, kada mi je na samom izlazu iz prostorije dobacio samo još jedno upozorenje.
