Predsednik

Četrnaesto poglavlje - Cuki

Aleksej

Trećeg dana moje golgote sam rešio da je dosta. Dao sam joj sasvim dovoljno vremena sa se sredi i razmisli o svemu. Nije želela dobrovoljno da razgovara sa mnom pa ću izgleda morati da uzmem stvari u svoje ruke. Sutra imam rupu u rasporedu od dva sata i to ću pametno iskoristiti - idem kod nje da razgovaramo.

Nisam mogao više da držim to u sebi, morao sam da ragovaram sa Višnjom i da joj objasnim da mi Anja više nije ništa, više čak ni ne mislim na nju.

Dugo sam razmišljao o Višnji, našem odnosu i ovoj prokletoj situaciji. Razmatrao sam sve moguće izlaze iz ovog pakla, kako da započnem razgovor, kako da joj objasnim a da je ne povredim, kako da definišem svoja osećanja prema njoj... Kad god sklopim oči i prisetim se našeg poljupca i onog savršenog iskustva i mom stanu, nešto u mom stomaku zaigra. Toplina mi se širi u grudima, a odmeh zauzima lice kada zamišljam Višnju pored sebe, čini mi se da osećam njen božanstveni miris i toplinu njenog tela...

Bilo je veče kada sam završio sa svim obavezama i odlučio sam da moram da razbistrim glavu zbog sutrašnjeg razgovora koji me očekuje. Obukao sam crnu trenerku i stavio kačket na glavu pa izašao iz predsedničke rezidencije na zadnja vrata. Morao sam da ostanem neopažen kako me novinari ne bi jurili. Polako sam krenuo kamenom stazicom i prošao kroz ulaz na malo imanje pa izašao na ulicu. Pored kačketa sam imao i kapuljaču na glavi pa me niko nije prepoznao.

Otišao sam u obližnji park da istrčim i da se bar na kratko oslobodim napetosti u telu i konfuzije u glavi.

Park je bio skoro pust što je bilo idealno za mene u ovo trenutku, tu su bili samo par penzionera sa kerovima. Trčanje mi je stvarno pomoglo da se malo opustim, ali moj mozak je odlučio da će to blagostanje trajati vrlo kratko.

Da nisi bio toliko glup da zaboraviš onu fotografiju, sada ne bi morao da trčiš sam u dečijem parkiću već bi imao ludu akciju sa Višnjom u krevetu...

,,Ućuti..." rekao sam i nastavio da trčim laganim tempom kako bih mogao dobro da osmotrim okolinu u slučaju da me neko posmatra. Moje lično obezbeđenje je bilo tu, u belom Renulat Clio. Dva momka iz obezbeđenja su se savršeno uklopila u okolinu u tom tako običnom autiću koji ne privlači pažnju.

Jebeno si postao paranoičan Alekseju!

,,Šta ti znaš šta je paranoja, ajde umukni više!" očajnički sam pokušavao da stišam taj glas u mojoj glavi koji me je dovodio do ludila. Dva dana mi ne da mira, jedini trenuci kada me spostvene misli ne maltretiraju je kada sam na sastancima što je otprilike celi dan. Tada ne razmišljam ni o čemu drugom sem o poslu, ali zato kada se naporan dan završi i dođe vreme da se povučem u svoja četiri zida, tada kreće ludnica. Za početak, utrčavam u tuš da se pobrinem za prijatelja jer sam toliko napaljen svaki put kada pomislim na Višnju da mislim da ću ostati bez drugara. Kada to završim, legnem u krevet i ponovo zamišljam Višnju sve dok ne zaspim. Ujutru se ponovo budim sa njenim likom u mislima i tako u krug već tri dana.

Žnaš da sam u pravu samo nećeš da priznaš to sebi...

,,Da, da, kako da ne..." prevrnem očima i tek onda shvatim šta zapravo radim.

Jedote ja pričam sam sa sobom...

Zatreptao sam par puta i lagano protresao glavom pa nastavio da trčim.

Višnja

Cuki me je kao lud vukao ka parkiću u kom ga uvek šetam. On obožava da ide u šetnju, ali nikada nije ovako žurio, trčao je ispred mene i vukao povodac dok sam se ja trudila da održim korak sa njim.

Stigli smo u park a tamo nije bilo mnogo ljudi, svega njih par sa psima i nekoliko sportista koji trče na stazi.

Bar nikoga neću sresti...

Uzdahnula sam i pustila Cukija da se istrči, skinula sam mu povodac i bacila mu igračku, a on je otrčao da je donese. Vratio mi je njegovu crvenu lotpicu i podigao se na zadnje nogice dok je očekivao da ponovimo igru. Bacala sam mu lopticu, a on ju je vraćao dok na kraju nije počeo da jurca okolo kao sumanut.
,,Cuki vrati se!" viknula sam a on se nije odazvao. Nikada ranije se ovo nije dešavalo, svaki put kada ga pozovem on se vrati, ali sada me nije slušao pa sam morala da potrčim za njim.

Trčao je ka stazi za trčanje, a ja sam bila desetak metara iza njega. On jeste bio kućni pas, ali je bio izuzetno brz i jedva sam uspevala da ga ne izgubim iz vida.
,,Stani Cuki!" vikala sam za njim ali pas je odlučio da me neće poslušati.

Sam bog je poslao dečka u crnom koji je trčao na stazi, Cuki je naletao na njega i naglo stao. Bio je previše zbunjen da ga zaobiđe pa je samo iskrivio glavicu i isplazio jezik ka momku. Čovek u crnoj trenerci, sa sivim kačketom na glavi je stao i uzeo Cukija u naručje pa počeo da ga mazi. Prišla sam mu i odmah zgrabila Cukija.
,,Hvala vam!" rekla sam srećna dok sam grlila moju voljenu kucu.
,,Nema na čemu, sledeći put malo bolje čuvajte psa..." rekao je dok se podizao iz čučnja, a onda naglo zastao kada mi je ugledao lice. Zapitala sam se zašto pa sam podigla pogled sa Cukija i pogledala u momka ispred sebe. Moje srce je jače zakucalo i počela sam da gubim tlo pod nogama kada sam ugledala zift crnu kosu i oči boje ćilibara.