Bez posledica

Ana

Dobro veče, dobro veče, dobro veče... Samo se nadam da od silnog dobro veče ne kažem i laku noć, kako sam krenula. Derek s jedne strane deluje izgubljeno. Martin veselo kao da je na drogama. Trevis se izgubio, nadam se da ne okreće neku negde u toaletu, ja i dalje govorim dobro veče.

"Dobro se snalaziš!"

"Mani me, direktore! Odlično se snalazim kako sam sama ovde!"

"Nemoj da si takva, Mark te nije uznemiravao danas..."

"Ne spominji mi nekultrunog, molim te. Vidim Miu na zabavi?"

"Nadam se da znaš šta to znači?"

"Došla da čestita i podrži drugare iz detinjstva? Porodica se ne rađa, porodica se stvara?"

"Ti si genije!"

"Zato me voliš! Nego, to je to? Nikog više ne čekamo?"

"Nikog, Ana. Svi sa spiska su se prijavili, možemo da krenemo sa programom. Večera, govor, muzika za ples, a kada se pijane spodobe sklone i odu kući- karaoke!"

"Bobu će biti žao zbog karaoka!"

"Ja mislio žao zbog dobre klope! Daj bre, sledeće godine pa neka peva. Ili imam bolju ideju. Za vikend kod mene kući, povedi decu da se i ona smeju..."

Pustio me je da se bakćem sa šefom protokola, iliti organizatorkom događaja. One su dive kakvih nema ni na jednoj sceni.
Još jednom smo prošle spisak zvanica, sedenja i sve je bilo u redu.
Međutim, ja se nisam osećala u redu. Nešto se dešavalo u mom trbuhu, a proliv nije. Neka nepoznata strepnja, komešanje kao da nešto iščekujem, a znam da to se desiti neće.
Bob nije tu, ali nije ovo nedostatak Boba pored mene... Ovo je dosta drugačije. Mnogo drugačije.
Skoro da sam razočarana.

Moje mesto je bilo za direktorskim stolom i tu sam pobrala dosta ljubomornih pogleda. Žena između pet muškaraca. Tom nije tu. Nije ni Mark. Ali zato Derek, Trevis, Martin jesu. I novi tip iz tehnike i njegov asistent. Glavni sto.
Sedim između Dereka kao glavnog baje i Martina svog dobrog prijatelja. Uz obijicu se osećam prijatno. Kao kod kuće, među rođacima.

"Žao mi je što Mark nije tu. Osećam da će ovo biti dosadno veče", Trevis šapuće Martinu, Martin se smeška.
"Pogledaj koliko je razočaranih žena...", Martin odgovara istom merom.

Žena? Razočaranih žena? Zašto razmišljam o tome? O nepristojnom Marku?

"Mislim da je jedino Mia duboko pogođena što nema Toma", muškarci su veće tračare od žena.

"A ako je ona pogođena, njen momak je uvređen. Sutra će osvanuti naslovi svih vrsta...", Martin nastavlja temu, ali se zaustavlja, "Međutim Ana je genijalna i zaslužuje povišicu..."

"Ja nisam direktor, Martine! Kaži to Dereku pošto Toma i Marka nema..."

"Momci", uključim se u razgovor, "Slatki zalogajčići su posluženi. Za karaoke očekujem burgere!", uvek ostanem gladna na ovim događanjima, a oni nisu samo kolege, oni su prijatelji.

"Mislili smo da dočekamo odreske i krompir, ali ako dama želi burger..."

"Dama želi hranu. I dama mora dobiti hranu, jer ako dama ne dobije hranu, postaće sve što dama nije!", uzimam prolećnu rolnicu i gutam je u zalogaju.
Ukusno, ali malo.
Redosled posluživanja pratio je i raspored pića, kao i raspoloženje. Međutim, bila sam uznemirena. Strepim ni sama ne znam od čega. Osećam to stezanje u grudima. Proveravam telefon, nema poruke od kuće, sve je u redu, znači.

"Sada će govor. Jesi li za ples?", Martin stoji pored mene i pruža mi ruku.
Gledam časkom u njega, pa u Dereka i ostale. Zašto da ne?
Onako kao ružičasti ratluk ustajem sa stolice i sa prvim taktovima, Martin i ja gospodarimo salom.
Prvo smo igrali Tvist, pa Ča-ča-ča da bi na kraju zaigrali Tango na naš način. U stvari, sve smo igrali na naš način apsolutno odudarajući što od koraka što od pravila. Umorio me je, ali i praspoložio za manje od deset minuta. Zato ga i volim.
Gromoglasni aplauz bio je podsetnik da treba da prestanemo da skačemo po podijumu, već da čast govora prepustimo Dereku.
Barem je to značio izraz lica naše drage organizatorke događaja.