Bez posledica

Ana

"Sada će govor. Jesi li za ples?", Martin stoji pored mene i pruža mi ruku.
Gledam časkom u njega, pa u Dereka i ostale. Zašto da ne?
Onako kao ružičasti ratluk ustajem sa stolice i sa prvim taktovima, Martin i ja gospodarimo salom.
Prvo smo igrali Tvist, pa Ča-ča-ča da bi na kraju zaigrali Tango na naš način. U stvari, sve smo igrali na naš način apsolutno odudarajući što od koraka što od pravila. Umorio me je, ali i praspoložio za manje od deset minuta. Zato ga i volim.
Gromoglasni aplauz bio je podsetnik da treba da prestanemo da skačemo po podijumu, već da čast govora prepustimo Dereku.
Barem je to značio izraz lica naše drage organizatorke događaja.

"Vi i Derek..."

"Koji to 'mi', Stefani?", smeškam se, znam šta me pita.

"Ukrali ste mu trenutak."

"Ženo, sedi i uživaj u vožnji. Svoje si obavila, sada Derek vodi šou", govorim organizatorki dok slušam dobro poznat hvalospev na uspešnu godinu, savršen kolegijum i timove koji su krenuli od garaže.
I javila se prva anomalija. Derek je pozvao Miu da mu se pridruži za govornicom, te da i sama podrži svoje drugare iz detinjstva.
Pun pogodak što se mene tiče, taman podupire sve one naslove kohe je moj kreativno genijalni um imao za odeljenje odnosa sa javnošću.
Ne, dragi moji ovde nema nikakvih odnosa osim onih sa javnošću, smeškam se samoj sebi, ali i Stefani koja balavi.

Martin me uvukao u ovu priču. Upoznali smo se na jednom projektu, on hteo da finansira, ja bila vodeći dizajner. Preporučio me Dereku, Derek me povukao za rukav i tako sam sada tu gde jesam. Pri tom, Derek je srećno oženjen čovek, otac dve ćerke. Martin nesrećno razveden, otac jednog dečaka. I okrenuo je sve što mu se ponudilo, baš kao i Trevis. Ili Mark.
Doduše, jedino je Mark malo slobodniji jer mi je muka više da ga zovem nepristojnim, prema meni, ostali me doživljavaju kao sebi ravnog ortaka. Bar se nadam.
Zaista, kada samo malo pogledam oko sebe jedino što mi je logično je da me poštuju kao čovek. Niko me nikada nije ni pogledao drugačije nego kao kolegu i prijatelja. I nisam ni želela drugačije, ako ćemo iskreno.

"Za sve ove godine, moram reći, nisam ni sumnjala u uspeh naših 'ortaka iz garaže', koji su svoj posao pokrenuli kao družina, a postali ozbiljna kompanija. Nazdravljam svim njihovim uspesima, pa čak i padovima, jer iz istih se najbolje uči", Mia završava govor za večeras i znam da sada kreće paradiranje gospođa ispred Martina i Trevisa. Ova dvojica su premladi, dok je Derek jasno i glasno zauzet.

Naš omilje ni deo je krenuo, lepo sam pojela burger i došao je red na mene da se pošteno izblamiram.

..."Don't leave me in all this pain
Don't leave me out in the rain
Come back and bring back my smile
Come and take these tears away
I need your arms to hold me now..."

Pa zastanem nakratko, nešto me guši oko srca...

..."The nights are so unkind
Bring back those nights when I held you beside me..."

I onda krenem da masakriram pesmu odličnim falšom na refrenu!

..."Un-break my heart
Say you'll love me again
Undo this hurt you caused
When you walked out the door
And walked out of my life
Un-cry these tears
I cried so many nights
Un-break my heart...
My heart..."

I dalje se osećam čudno, skoro svi pogledi su uprti u binu kao da je Toni Brakston upravo pred njima, ali to san samo ja koja zapomaže umesto da peva. Barem samoj sebi tako sve vreme zvučim...

Poklonim se publici i obavestim ih da su čepići za uši odavno rasprodati, za svako krvarenje posle mog pevanja da se jave ušnom lekaru.
Tu sam dobila još jedan aplauz.

"Bila si grozna!", Martin mi dodaje sok od jabuke.

"Bićeš još gori, čini mi se", bodrim ga i slušam njegovu izvedbu Sinatre.
Ne mogu da zaustavim smeh jer "My Way" na Martinov način je katastrofalan!

"Znam da uživaš", iza sebe čujem glas kome se nisam nadala.
Osetim dodir na leđima, zatim i toplinu njegovog daha na vratu, "Sviđa mi se kako izgledaš kada si u opuštenom društvu. Još više, obožavam kada čujem kako se smeješ. Prelepa si", govori i iz nekog nepoznatog razloga šalje mi trnce celim telom.
Nije trebao da dođe.
Nije trebao da bude tu.
U opšte, šta on traži ovde, on je negde drugde...
Nije bio na spisku...

"Sviđa mi se kako se krećeš... Kako njišeš kukovima. Sviđa mi se kako prelaziš s noge na nogu, kada si nervozna... Sviđa mi se kako ti oči gore kada me koriš. Ti me prekoravaš svaki put kada razgovaraš sa mnom. Ti si jedinstvena... Draga Anastasia..."

Progutam knedlu veličine kutlače, pa udahnem duboko. On je neumoljiv...

"Anastasia... Želim tvoje ruke oko svog vrata. Želim da me tvoj dah dotakne a usne pomaze. Želim tebe, ti neotesana, hladna ženo!", još uvek stoji iza mene, samo što drsko me obavija rukama i već po uhu dodiruje usnama.

Nepoznati činioc cele ove jednačine bio je on. Muškarac koji je nedostajao, a da nisam nisam znala zašto. Njegovo odsustvo bilo je osetno, a prisustvo biće kobno.
U meni budi uskomešana osećanja, ali jedno je sigurno...
Mark je lojalan prijateljima, opasan za ženske živce.
Za moje živce!

"Mark, ti i ja... Nikada. Ne sada, ne ikada. Nas dvoje jednostavno ne postojim i nećemo postojati. Nas dvoje, možda u tvojim snovima ali nigde drugde."

"Kako god mislila, jednu stvar moraš da znaš. Zaljubljen sam u tebe. Iako večeras ne bih trebao biti ovde, volim te. Trebam te. Tvoju blizinu, tvoj miris, tvoje odbijanje ako je tako suđeno, ali ti koraš da postojiš u mom životu na bilo koji način. Volim te..."

"Žao mi je, Mark. Žao mi je, ali ja ne volim tebe. I ne mogu da te volim. Volim Boba. I našu porodicu. Volim svoju decu. I ako bih ti podarila ovu noć, to bi bila največa laž u tvom životu. Ne mogu da ti pripadnem, čak ni u divljoj požudi, jer nemam nikakva osećanja prema tebi."

"Gadim ti se?"

"Ni najmanje. Smatram te privlačnim muškarcem. Dobrim i vrednim, ali ne i muškarcem za mene. Ne za mene, Mark.  Postoji mnogo žena, i jedna će te usrećiti..."

"Anastasia, stani. Shvatio sam, sve je jasno. Neću te više uznemiravati", gledala sam kako brzinom svetlosti se odaljava od mene ostavljajući mirisni oblak za sobom.
I samo tako, moje je raspoloženje potonulo.
Povredila sam nekog i bila kučka, a niti sam to želela nit je to zaslužio.
O, Mark...

"Ana, tu si..."

"Mark je otišao. Bio je ovde..."

"Nije trebalo. Nema veze, gospođa Džonson želi da ode, ali pre toga bi htela da se pozdravi sa tobom."

"Odmah dolazim, Derek", odgovorim i ponovo pogledam ka sporednom izlazu iz sale.
Definitivno je otišao.

"I ti odlaziš?"

"Idem. Kasno je, treba da ustanem ujutru, indijanci traže svoje."

"Treba ti vožnja?"

"Uzeću taksi..."

I umesto da uzmem taksi, zaputim se ka reci.
U svojoj ružičastoj haljini sedela sam na ivičnjaku trotoara šetališta kraj reke koja je oslikavala prolaznost života. Život ide i ne pita za mišljenje.
Mark...
Volela sam njegovu britkost uma, ali me je užasavao svaki put svojim prljavim jezikom. Bobova sušta suprotnost. Jedino u čemu su bili slični je ta harizma i ništa više.
Da li je to bilo dovoljno da pogazim sebe, a zatim Boba i decu i predam se Marku?
Ne. Žao mi je Mark, ali ne. Nikako.
Žena mora da oseća makar mrvu privlačnosti kada legne pored drugog. Ili da bude uništena do mere da je više nije briga. Bob me voli. Boba volim...
Počelo je da sviće lada sam shvatila da od svojih mudrolija nemam ništa pametno, te sam uzela taksi i krenula kući. Sa prvim zracima sunca zore koja se na horizontu rađa, došla sam kući.
Istuširala se i skupila Bobove stavi za pranje.
Košulja mu je mirisala na "Šanel 5". Takav parfem ne koristim godinama, pitanje da li ga imam.
Bože, ima li Bob drugu? Jesam li postala toliko nedostupna za svog muža da sam ga gurnula u naručje druge žene?
Pored Markovog priznanja, sada me mrvi i moja nesigurnost.
U dnevnoj sobi pronađem Bobov telefon. Prazan je, zato mi nije odgovorio na poruku, pa ga stavim na punjač.
Bože, možda je samo ugasio telefon? Bio sa njom umesto na poslu i ugasio telefon?
Nemoguće...
Bob me voli...
Treba nam odmor od svih i odmor od svega. Treba nam vreme samo za nas...