Nebo puno zvezda

Treće poglavlje

"Treba li ti pomoć, deko?", upitala je nešto kasnije kad je ušla u kuću.

Bledo ju je pogledao. "Kakva pomoć, dijete. Sedi i odmaraj."

"Mislila sam da prošetam malo kroz selo."

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Slobodno, samo se vrati prje mraka. Vidjela si onu vodenicu, prvu na početku sela?" Klimnula je. "Ne ulazi u nju. To je vilina vodenica."

"U redu, ne brini.", promrmljala je i zbrisala van, pre nego što je prasnula u smeh. Krenula je u laganu šetnju selom. Vodopadi, stare kamene kućice, vodenice i kameni mostovi u skladu sa predivnom prirodom su dali bajkovitu notu selu. Ono što je nju rastužilo, bilo je to da samo četiri kuće nisu bile napuštene. I vešceva kuća. Pogled joj je zalutao ka vilinoj vodenici i ona je zagrizla usnicu. Radoznalost je bila jača od nje, te se uputila pravo tamo. Samo što je ušla zazvonio joj je telefon. Poskočila je. "Idi u pičku materinu.", opsovala je, pa se javila na video poziv. Osmehnula se kad je videla Damnjana na ekranu. "Hej..."

"Hej, nema te da se javiš celo jutro."

Pocrvenela je. "Bila sam sa dekom u Virpazaru. Nemaš pojma koliko je magičan gradić."

"Bio sam već tamo, više liči na selo."

Nije znala zašto, ali to je doživela kao ličnu uvredu. "Meni se svidelo. Ljudi su ovde fenomenalni, svi su tako ljubazni i dobri.", brbljala je dok se kretala po vodenici. Okrenula je kameru. "Vidi..."

"U kakvoj se to rupi nalaziš?"

Duboko je uzdahnula, pa progutala ljutite reči. "Nije rupa, vodenica je. Vilina vodenica. Kažu da, ako ih vidiš, ne smeš da pristaneš da se uhvatiš u kolo sa njima."

Izašla je van, a onda se popela na neki zidić, sela, pa zapalila cigaretu i okrenula kameru ka sebi. "Jesi li sigurna da ćeš izdržati tu, to deluje kao neka šuma?"

Nasmejala se. "I jeste šuma. Većina kuća je napuštena, a one četiri koje nisu, naseljavaju ljudi dekinih godina.", promrmljala je. Krenula je da se lepše namesti, a onda se poskliznula, ispustila telefon pokušavajući da zadrži ravnotežu, pa koliko je duga tresnula preko nečeg. Ili bolje rečeno, nekoga. Podigla je glavu i ugledala najlepše muško lice, koje je ikad videla. Zelene oči, pune usne i guste obrve su krasile grubu mušku lepotu. Nekoliko trenutaka ga je samo gledala, a onda mu se široko nasmešila. "Mlađi si od sedamdeset, ti mora da si veštac Despot." Zabezeknuto je gledao. Znao je šta ljudi pričaju za njega, ali nikad se niko nije usudio da ga u lice nazove vešcem. Ova plavooka lepotica jeste. I nije pokazivala nameru da ustane sa njega. Stegao ju je jednom rukom oko struka, pa ustao sa njom. Na trenutak ju je zadržao uz sebe, a onda je spustio dole. Okrenuo se i krenuo da ode, kad ga je stigla i stala ispred njega. "Dobro, nije lepo što sam te nazvala vešcem. Izvini. Ja sam Mia.", promrmljala je i uz širok osmeh mu pružila ruku. Prihvatio je njenu ruku bez reči. Mia je imala osećaj da ju je grom pogodio.

"Despot.", jednostavno je rekao.

Glas je samo utpotpunio celokupan utisak. "Drago mi je." Klimnuo je glavom i krenuo ponovo da ode, ali se opet našla ispred njega. "Ne znam da li te je moj deka pozvao večeras, ali pravi večeru kako bih upoznala komšije. Pa, ovaj, u znak izvinjenja pozivam te na večeru."

Duboko je uzdahnuo, od ove male očigledno nije lako pobeći. "Hvala."

"Doći ćeš?" Ni sam nije bio svestan da je samo klimnuo glavom. Morao je da prizna da mu njene oči mute razum. "Odlično. Svi dolaze oko osam. Moram da idem da nađem telefon, ispustila sam ga negde tamo kad sam pala. Vidimo se večeras."

Okrenu se, pogledao za njom, pa i sam krenuo gde i ona. "Mia, Mia..."

Pronašla je telefon, a onda pogledala u Damnjana. "Tu sam."