Nebo puno zvezda

Trideseto poglavlje

"I to je to, ja zaista više ništa ne znam.", promrmljala je, gledajući komandira stanice u oči.

"Dakle, hoćete da kažete da je gospođa došla sa njima, kako bi Vas prisilno odveli u Beograd i udali za divljeg vepra, u stvari hospitalizovanog Envera?", brzo se ispravio.

Klimnula je. "Upravo tako."

"I vas dvije ste u šetnji došle do te vodenice..."

Odmahnula je. "Ona je zahtevala da se sklonimo, pa sam je odvela tamo, pošto tamo niko ne zalazi. Kad smo stigli, njih dvojica su izašla iza drveta i nisu videli mog muža koji nas je sve vreme pratio. Plašio se da će mi pozliti. Roditelji su mi poginuli pre mesec dana, a nakon toga sam saznala da je tata varao mamu sa ženom svog najboljeg prijatelja i da sa njom ima sina."

Komandir je iznervirano uzdahnuo. "Dobro i poslije su samo počeli da vrište, pali u nesvest i probudili se ovakvi?"

Mia je zaklimala glavom. "Ja nisam ništa videla, ali oni očigledno jesu."

"Gospođice, da li ste svjesni kako to zvuči, pogotovu što je ovo drugi incident?"

Bledo ga je pogledala. "Kako zvuči da zvuči, tako je bilo! Kako mislite da sam ja mogla ovo da uradim?"

"Nisam rekao da ste Vi to uradili, samo..."

"Idite, pa proverite."

"Ja da proverim?"

Klimnula je. "Vi mi ne verujete."

Iznervirano je uzdahnuo. "U redu, godpođice Mia, završili smo. Slobodni ste.", progunđao je.

Slatko mu se nasmešila. "Hvala Vam. Doviđenja.", ljubazno je rekla, pa brže bolje zbrisala iz kancelarije. Nasmejala se kad je ugledala Despota kako stoji ispred i čeka je. "Mislim da si me poželeo."

Nasmejao se, obgrlio je oko struka i poveo je van. "Više nego što možeš i da zamisliš.", nežno je rekao.

Uvukla se u njegov zagrljaj i pogledala ga. "Sad idemo na sastanak sa tim čovekom?"

Klimnuo je. "Idemo, a onda idemo negde daleko od jebenih problema.".

Zasmejala se. "Gde?", radoznalo je upitala.

Slatko ju je poljubio, pa joj otvorio vrata taksija, koji ih je čekao. "Videćeš.", promrmljao je, sačekao da uđe, pa i sam ušao. "Restoran "Pino Del Mar", Bar."

Čovek je klimnuo glavom i pokrenuo automobil. "Jel on već zna nešto?"

Klimnuo je. "Rekao je da ima neke informacije, zato i idemo da se nađemo sa njim. Jesi li sigurna..."

Odrešito je klimula glavom. "Sto posto. Ne želim da ga gonim, čak mi nije ni stalo da završi u zatvoru, samo želim da saznam istinu konačno."

Osmehnuo se, privio je uz sebe i nežno je poljubio. "Znam."

Sat vremena kasnije su ušli u restoran i on je poveo ka stolu, za kojim je već sedeo jedan čovek. Prepoznala ga je iste sekunde, bio je već sa Despotom kad se ona našla sa Damnjanom. "Dobar dan.", ljubazno je rekao pozdravio se sa Despotom, a onda i sa Miom. "Lazar, drago mi je."

"Mia, takođe."

Despot joj je izvukao stolicu, sačekao da sedne, pa i sam seo. "I, prijatelju, šta imaš za mene?"

"Mali se zove Irfan Domagić, ima dvadeset dve godine i živi u Despotovcu. Izašao je iz pritvora, suđenje će čekati na slobodi, jer ne postoji bojazan da će ponoviti zločin, niti uticati na svedoke, jer ih i nema."

Mia je uzdahnula i klimnula glavom. "Razumem."

"Stupio sam u kontakt sa njim, želi da se sastane sa gospođicom i razgovara sa njom."