She changed me

» Ožiljak na duši

Author's note

Izvinite što ovako dugo nije bilo novog dela, ali sada kada budete videli šta će se sve dešavati... neću otkrivati ništa. Volim vas.

Najstrasniju ljubav čine dva sna koja se susreću i na kraju kao saučesnici beže u stvarnosti.

Romen Gari

***

Zayn's P.O.V

Odlučni smo oboje kao nikada pre i polako sve prestaje da bude šala. Gledam u njene oči, krupne, zelene, omamljuju me i kao da gubim kontrolu na trenutak, dok me posmatra ledeno, zainteresovano za situaciju, ali ne i za mene. I to me je oduvek i privlačilo, njena prividna hladnoća kad god sam tu. Baš kao onog dana u zatvoru, kada je izašla, bila je potpuno suzdržana, kao da je ne zanima što me je videla, a oboje smo znali da nije tako i da je njeno srce kucalo samo za mene.

Tako i sada, gori od želje da me poljubi, vidim to. Imam je. Možda više nego ikad, ali vreme je da sklonim svoju sigurnost u stranu, mogao bih da je izgubim za sekund ako krenem sa takvim stavom ka njoj. Oduvek je mrzela prepotente momke, svi su joj bili odvratni i u meni kaže da je videla nežniju stranu koju niko iz kraja nije znao. Samo ne znam kada sam tu nežniju stranu pokazivao, pogotovo kada sma bio s njom bio sam krajnje grub i jak, jer sam želeo da i ona takva postane. U životu ne treba očekivati ništa lepo, jer jedino se tako možeš iznenaditi.

„Zaljubljeni stvore, gde su ti misli odlutale?"

„Zaljubljeni stvor?"

„O da", maše pištoljem i smeje se kao luda, „sećaš se onih kurcobocija: Fernanda je moja srodna duša, najdraža devojka na svetu, nežna, fina, divna. I šta je bilo?"

„Pazi kako razgovaraš", sad mi je našla slabu tačku, taj period kada bukvalno nisam bio sav svoj.

„Što? Hoće tvoja devojka doći da me bije? A da, ona to ne može, onda je princeza", zakoluta očima.

„Recimo da je trebalo da je stavim na zrno graška pre nego što sam rekao da je princeza."

„Recimo da nije trebalo da je upoznaš uopšte", pogleda u nebo, pa se nasmeje, „zaista, ta devojka je hodajuće zlo."

„Kako si je tako brzo provalila?"

„Zašto taj razgovor vodimo dok upiremo pištolj jedno u drugo?"

„Zato što si ti jedna ludača", spuštam pištolj polako i ona digne obrvu, „ali ludača bez koje bi moj život bio prazan."

I ona ne kaže ništa na to. Očekivao sam da će se svađati, vikati što sam otišao, ako je zaista volim toliko, očekivao sam da će stvarno da me izrešeta i potroši nekoliko metaka na mene, ali ne. Samo me je povukla za ruku i krenuli smo u nepoznatom smeru. Znači li ovo da je igra krenula? Metafora ponovo? Vodi li me negde gde ne poznajem teren, kako bih shvatio kako je njoj sve ovo vreme bilo sa mnom?

I kao za baksuz, setim se kako sam od jedne devojčice sa ogromnim potencijalom da bude odličan fakultetlija napravio razbojnika, lopova i hladnu ženu, željnu burnog života. Kada me je gledala na uličnim borbama, bila oduševljena mojim pokretima i ponašanjem, iako sam se poneo kao poslednji kreten tada i bio grub prema njoj do poslednje trenutka, glumatao da sam frajer i da mora da padne na mene.

Kasnije sam shvatio da su te oči bile izvor moje sreće i svaki put kada bih video suze u njima, umirao sam, a da to niko nije znao. Jer za to uništeno detinjstvo bio sam ja odgovoran.

„Gde idemo?"

„Prepoznaćeš, hajde, strpi se malo", izgleda kao da je ovo jedva čekala.

„Tina, stani", povučem je blago,"ovo nema smisla. Kuda idemo?"