Who Killed Tom?

the letter (part 21)

Rano februarsko jutro.
Probudio me je telefon.. Ko može biti u ovo doba?

"Nina Smith?" Pitao je glas.

"Da, ja sam, ko je to? " pitala sam promuklo.Zazalila sam što sam sinoć ostala dugo na koncertu.

"Ovde doktor Vilson Garet, majka vam je u jako lošem stanju, nismo sigurni da će preživeti porođaj, rekla je da vas pozovemo."

"Odmah dolazim."
Prekinula sam i odmah ustala iz kreveta i počela da se oblačim.
Navukla sam prvo što mi je palo pod ruku. Harry-ev duks i crne pantalone.

Ušla sam iu bolnicu i zatražila broj sobe majke. Opet se ponavlja dogadjaj od pre nekoliko meseci, kao da mi je sudjeno da budem u bolnici.

Ušla sam u sobu, Monika je bila bleda i na aparatima.
Prišla sam njenim krevetu i počela da jecam. Zašto mi se sve ovo dogadja? Črmu sam zaslužila sve ovo?
Ako mi majka ne preživi, kako da volim to dete što ju je ubilo? Ceo život ce mi ta odvratna misao biti u glavi.
Stiskala sam joj ruku i tiho jecala.
Legla sam do nje i zaspala.

Posle nekog vremena probudila sedam se u krevetu, bio je prazan. Monika više nije ležala tu. Najgora misao mi je prošla kroz glavu. Zagrlila sam posteljinu koja je mirisala na nju.

Čula sam vrata sobe.

"Mama?" Povikala sam.
Gospode, ne znam da li sam ikada u životu bila srecnija kada sam je ugledala kako ide ka meni i drži bebu u rukama.

"Hvala Bogu da si dobro." Rekla sam.

"Teško sam ovo podnela, ali bitno je da je sve dobro, malena ne želi da odrasta bez majke." Rekla je.

"Mama, mogu li ja da joj dam ime?" Pitala sam.

"Naravno, to je tvoja mala sestra" rekla je uzbuđeno.

"Harriet, nek se zove Harriet." Rekla sam.

"Divno, ime je baš za nju, mala moja Harriet." Rekla je i poljubila je.

Bila sam najsrećnija osoba na svetu.

"Dobila sam divan buket jutros.Pisalo je samo slovo H, predivan je jedva čekam da ga stavim u sobu." Rekla je.

Odmah sam znala ko je to. Harry.

***

Nedelju dana kasnije izasli smo da proslavimo.
Jake, Calina, Nash, i još nekoliko drugara.
Poprilično smo popili i onda smo otišli u Mike-ovu vikendicu.
Zaista smo se dobro zabavljali, Nash je otišao po još par drugara koji žive malo dalje odatle.Trebao je dodje za pola sata.

Usledio mi je poziv na telefon.

"Dodji odmah u ulicu 45, odmah!" Nepoznati glas je povikao.

Pomislila sam da je vezano sa posao i krenula sam odmah.
Rekla sam Kalini da mi se javi kad stine kući, i da kaže Jake-u da sam otišla na par minuta.

Pozvala sam taxi i otišla do te ulice.
Stajao je uplašeni mladić sa telefonom u ruci.

"Ti si Nina?" pitao je.

"Da, ja sam, šta se dešava?" Pitala sam već uplašeno.

"Harry Peters, našao sam ga ispred moje zgrade vikao je samo tvoje ime, našao sam u imeniku i pozvao te, nije mi dozvolio da pozovem hitnu.Molim te pomozi mi, ne mogu da ga ostavim na ulici."

"Odvedi me do njega."

Krenuo je i ja sam ga sledila u koraku. Ušla sam u njegov stan Harry je sedeo u kuhinji i drhtao. Zenice mu se nisu videle, bio je bled.
Prišla sam mu i zagrlila ga. Prestao je da se trese.
Povela sam ga sa sobom i odvela kod mene.
Istusirala sam ga i oprala stvari i stavila da se suše.
Harry se predozirao, mogao je da umre da nisam stigla na vreme.
Stavila sam ga u krevet i legla pored njega, zagrlio me je i zaspao.
Bilo mi je dovoljno da ga gledam kako spava, suze su mi lile niz lice. Na trenutak sam se vratila nekoliko meseci unazad, kao da je prošla večnost od kada se nismo videli.