THIS FEELING (Empty feeling #2)

28)Povratak prošlosti

Alex POV

Javier Montana. Kako je ovo moguće?

„Pa ti se mene još uvek sećaš”, nastavlja me provocirati svojom zabavljenosti. Izgleda da je samo zato i zvao, sigurno se odlučio poigrati sa mojim umom i izigrati me. Kate je dobro, uveren sam u to.

„Šta želiš”, prezrivo upitam što je Montani očigledno smešno jer se upravo smeje kao da se šalimo. Sa velikim zadovoljstvom glumi da smo stari prijatelji i uživa u tome.

„Veoma je zanimljivo pričati sa tobom. Sviđaš mi se, imaš veća muda nego što sam mislio”, iako je svoje reči započeo kroz osmeh završio ih je smrtno ozbiljnim glasom koji odiše upozorenjem.

„Odakle ti moj broj”, direktno ga pitam praveći se da me boli kurac za njega i njegovo upozorenje dok me iz nekog razloga sve više osvaja briga.

Šta ako je ovo istina? Ima ceo moj život, što znači da ima nju. A ako ima nju, to znači da želi samo jednu stvar.

„Ostani smiren! Maska…seti se Alex, onako kako su te učili”, ponavljam u sebi dok sa druge strane slušalice ponovo čujem ciničan smeh.

„Zar je to bitno dok vodimo ovaj ozbiljan razgovor? Ono što trebam da znam jesi li spreman da sarađuješ?“ Glas mu je tako smiren dok me ucenjuje zbog čega se u meni svet, razum i ludilo raspadaju. Ono što je ostalo od njih to me trenutno čini prisutnim, čini da uradim sve osim greške.

Moja noćna moja se ostvaruje. Oduzeli su mi je. I nju. Nisam bio dovoljno jak da zaštitim svoju slatkicu. Nisam bio Katein vitez, kao što nisam ni Kellyn.

Ovaj čovek iznova ima ceo moj život u svojim rukama. Drži me kao lutku na špagama i sprema se zavladati mojim umom i životom. Kao da to već nije dovoljno dobro uradio. Kao da me nije dovoljno dobro uništio.

Nema kraja. Njemu nema granica. Nema saosećanja. Za Montanu vredi samo njegov život. Za njega drugi ne zaslužuju pošteđenje.

„Znaš ja sam čovek koji je svoje strpljenje davno izgubio, zato ako želiš svoju milu Kate onda je bolje da sarađuješ.“ Vid mi se muti od nadolazećeg crvenila. Bes odjednom vlada mojim telom, dok me nemoć palog ljubavnika vodi kroz najveću oluju u životu.

„Da čujem”, nekako u sebi pronađem snage da izgovorim ove reči. Mislio sam da se ovako nešto nikad neće desiti. U kurac, ovakav događaj mi nikad nije pao na pamet.

„Trebao sam te ubiti kada sam imao šansu za to”, besno pomislim dok slušam šuskanje sa druge strane.

„Mladi agente, jel sad vidiš kako je ljubav jedno obično sranje? Toliko si slab da je to smešno za slušati”, stegnute pesnice progutam ove reči jer znam da ne mogu i ne smem planuti. Maska. Moram biti čovek sa maskom.

„Odakle me zoveš”, ignorišem njegovo izazivanje sa jakom željom da mu dam razlog za strah.

„A šta misliš”, pita me sa dozom ruganja u glasu. I dalje je moćan, ovaj put možda jači nego ikad pre. Ranjena životinja opasan je protivnik, ali ranjeni muškarac predstavlja kraj svega. To je atomska bomba koja je spremna pokositi sve pred sobom.

„Iz zatvora”, odgovorim mu samouvereno dok se u stvarnosti slomljen leđima prislanjam na zid i spušam na pod. Jednu nogu ispružim ispred sebe, a drugu savijem u kolenu na koju se naslonim laktom desne ruke.

„Odličan odgovor”, svojim tapšanjem likuje moju bol i ranjivost. „Pošto si tako pametan ajde mi reci zašto sam te nazvao da ovako fino pričamo?“