THIS FEELING (Empty feeling #2)

33)Bezgranični

Katherine POV

24. februar 2016. godina
Seattle, država Washington

U odlučujućim trenucima našeg života često je teško ostati razuman i pozitivan. Na nama je da damo sve od sebe, ukoliko se ne želimo kajati kada oni prođu, zato što su ti momenti naša prekretnica. A ja svoj tren prekretnice stvaram sama i potpuno svesna, samo što to nije nimalo lako.

Sedim u tišini poznate kancelarije umirujućih boja i slika pridore, koje već znam napamet, sa nogama savijenim u kolenima koje sam obgrlila rukama. Posmatram svoju okačenu jaknu, kao i torbu na uglu ovog udobnog nameštaja.

„Mogu li znati tačan razlog zbog kojeg želiš prestati sa našim seansama”, trgnem se jer me ovako zamišljenu uplašio glas doktora Rossa. Mog psihoterapeuta kojeg već godinu dana posećujem.

„Mislim da ste odradili svoj posao kako treba”, kažem umorna od svega. Od dolaska jedanput nedeljno ovde i tuge u Alexovim očima, jer još uvek ne može da shvati zašto i dalje dolazim ovde, kada je on prestao posle četiri meseca.

„Misliš, ali da li to stvarno želiš”, smirenim glasom upita me Baerov prijatelj kojeg nam je lično on preporučio kada smo Alex i ja imali jedan od verovatno najvećih problema u vezi. U tajnosti smo sami sebe krivili za sve što nam se desilo i počeli se udaljavati, iako to zapravo nismo želeli.

Da nije bilo ovog starijeg čoveka, koji kao i obično za vreme seanse sedi na fotelji ispred mene, ne bih saznala da se Alex isto osećao dok sam u sebi iz dana u dan umirala da me on vrati u život.

„Zapravo, ovo već neko vreme želim, ali nisam imala hrabrosti da prestanem dolaziti kod vas”, priznam mu isto što sam rekla svom dečku pre neki dan kada mi je postavio slično pitanje.

„A kako to da je sada imaš? Jer nismo ni počeli, a ti si već rekla da posle ovog više nećeš dolaziti kod mene”, njegovo pitanje nije ispunjeno besom ili arogantnosti, iako tako zvuči. To je pitanje potpuno smirene osobe, koja me u potpunosti zna, jer godina dana nije kratak period za upoznavanje. A pored svega toga ja sam mu, iako to nikad nije tražio od mene, sama ispričala svaki događaj iz svog života.

„Nešto se promenilo”, osmehnem se ispunjena nadom, „i urazumilo me. Zbog toga sam shvatila da ste mi dovoljno pomogli. Trgli ste Alexa i mene kada nam je bilo najteže na početku. Tih par meseci posle onog događaja i razgovori sa Vama, naveli su nas da opet pričamo, i izborimo se sa svim problemima koje smo imali na koledžu.“

„Drago mi je što to čujem, ali vas dvoje ste dobro već šest meseci otkad ste se preselili ovde. Imate mnogo jaču vezu, zašto ovo tek sada želiš kada si to mogla davno uraditi”, doktor Ross je kao i uvek uporan, ali pažljiv dok priča sa mnom. Ima nešto u njemu i njegovim tamnim očima što mi uliva dozu sigurnosti i poverenja, ali i iz mene bez muke izvlači odgovore.

„Sinoć sam”, progovorim tiho od uzubuđenja ali straha da će se moja stvarnost raspršiti, „dovršila svoj rad.“

Nakon mojih reči nastane mukla tišina. Vidim da sam iznenadila čoveka ispred sebe, ali on je srećan zbog mene. To mi dokazuje njegova iskra u očima. „Onaj što si tri meseca radila prvo na posebim papirima, dok nisi uvežbala pokrete, pa na onom glavnom?“

„Da, baš taj”, uzbuđena uzdahnem i bradu naslonim na kolena. „To je onaj rad senčenja nežive prirode od kojeg me stalno boleo zglob leve ruke, jer je tek forsiram da crtam sa njom. Bilo je teško dovršiti rad, iako je senčenje najlakši deo umetnosti, ali ja sam zadovoljna sa dobijenim rezultatom.“

„Zašto onda nisi srećna”, upita me doktor kojem nikad ništa ne može promaći.

„Želite iskren odgovor”, na moje pitanje odlučan klimne glavom i udobnije se namesti na fotelji.