Magija medaljona: Povratak Odabrane

Korak 3 i 4

"Dokkkk setamoooo planinoooooom pevamooooooooo pesmuuu tuuuuuuu" očajno su zavijali Rebeka i Ijan.
"Ohh Bože možete li da ne pevate tu odvtatnuu pesmu!!" Zajaukala sam budući da 15 minuta pevaju tu pesmu, a još zavijaju kao dva povređena vuka.
"Ljubavi mislim da se Sid ne sviđa naš muzički ukus" rekao je Ijan. Ljubavi? Oni su zajedno? Tek sam shvatila da ja zapravo ne znam ništa o njima.
"Vas dvoje ste zajedno?" Pitao je Džez preduhitrivši me. Oni su se umesto odgovora poljubili na blic.
"Verovao bi vam na reč ne morate da mu dokazujete" prevrnuo je očima Bek.
"Idemooooo na puttttt pevajmooo pesmeeee veseleeeeeeeeeeee" drali su se još glasnije. Da ovde ima snega kladim se da bi nastala lavina. Doduše možda bude odrona trebalo bi da ih sprečim da pevaju.
"Začepite više" iznenada se Ejmi oglasila. Svačiji šok je bio ogroman budući da su Sem i ona bili izbačeni iz društva i peli se polako u tišini.
"Smeta li ti?" Pitala sam. Sve oči bile su uprete u mene. Čak se i ona sama šokirala tako da mi nije dala valjan odgovor već samo klimnula glavom.
"Šta sledeće pevamo?" Okrenula sam se ka Ijanu i Beki.
"Ti odaberi" zaintrigirano izgovori Ijan.
"Dobro onda slušajte me.
Everything u can do i can do better
Everything that u can do i can do better!
Lisen up now!" Prodrala sam se unosivši se Ejmi u facu. Mogu da vidim da je porumenela od besa, ako neka je besna. Sem ju je povukao za ruku da bi je sklonio od mene. Onda sam se setila da promenim pesmu.
"Ne ne ipak ovo
I thank God every day that i wake up feeling this wayy.
I can't help loving my self and i don't need nobody else  naah
If I was u i wanna be me too
I wanna be me me too
I wanna be me too" rekoh. Svi su zapevali sa mnom, ali ne lepo već krešteći. Što gore su mogli.
"Sid ovo je stvarno detinjasto!"  Opomenuo me je Sem. Uhhh a kao da ću njega da poslušam. Ne zaslužuju ni gram moje pažnje. Nisu vredni da se nerviram. Ali do kraja ovog puta zagorčaću im život. Neće znati kako se zovu kada završim sa njima i kunem se, da će patiti isto koliko i ja ako ne i više.
"Sid. Stani. Molim te. Samo želim da pričamo. Duguješ mi toliko" molila je Ejmi. Nisam je udostojila ni jednog pogleda.
"Sid!" Vrisnula je očajnički.
"Ne dugujem ja tebi ništa" rekla sam. Te reči same po sebi nisu ništa strašno, ali ton kojim sam izgovorila bio je leden. Gotovo da se tenzija mogla dodirnuti.
"Čisto da te podsetim ja sam umrla spašavajući tebe" nadmeno je naglasila. Ozbiljno Ejmi? Tako ćemo da igramo?
"Pa da ja podsetim tebe. Ja sam dobila kaznu oživljavajući tebe onda sam ja bila mučena 4 godine onda se vratim i zateknem tebe kako ljubiš dečka koji je meni značio sve na svetu. Zato se draga moja Ejmi ućuti da te ne bih poslala tamo gde se ne šalje" Ejmi je samo pognula glavu i napravila korak nazad ka Semu. On ju je obgrlio jednom rukom na šta sam pukla. Poželela sam da se svo ovo kamenje obruši na nju. Naravno kada bi se sve u mom životu završilo samo na željama ko zna gde bih ja sada bila..... Na moju komandu kamenje je krenulo da se obrušava na nju. Dok je naravno Sem to učinio vrlo romantičnim tome što se nadvio nad njom ne davši da i jedan kamen dodirne njenu savršenu kožu. Skroz sam poludela. Dlan me je pekao i bio toliko užaren da je to bilo neverovatno. Refleksno sam ga ispružila i crveni zrak krenuo je ka Ejmi. Mislila sam da je gotovo. Mislila sam da sam je ubila. Bila sam toliko besna da nisam mogla da se obuzdam. To me je još više razljutilo. Unervozila sam se nisam više znala kako da prestanem. Zrak je udarao u nešto. Nisam više znala da li je u Ejmi ili u Stene koje su se rušile kao odron. U pozadini sam mogla da čujem kako Beka vrišti preklinjajući me da stanem. I sama sam se isto preklinjala, ali nisam mogla. Nije bilo ni malo lako. Onda sam osetila nečije snažne ruke kako me grle. Smiri se govorio je glas u mojoj glavi. Sklopila sam oči i sledeće čega se sećam bila je tama. I ona mala živa barbi lutka stvorila se ispred mene.
"Uspešno si prešla i treći korak"  aghh znači i ovo je bio test.
"A šta je ovde tačno bio test?" Pitala sam iznervirano.
"Koliko si moćna. Bilo je super." Osmeh joj bio zao. A onda je nestala. Iz tame me je prenula prelepa plava svetlost. Bila je nežna i opuštajuća. Zatreptala sam jednom i otvorila oči. Glava mi se nalazila na Džasperovom krilu a iz Semove ruke sijala je ta čudno opuštajuća svetlost. Trepnula sam još jednom a onde se brzo uspravila u sedeći položaj okrenuvši glavu suprotno od Sema. Nije bilo šansee da ga pogledam.
Spasio te je. Barem kaži hvala ako već nećeš da se izviniš. Opominjala me je podsvest. Ok. Mogla bih da se zahvalim.
"Hvala" rekla sam mu dok je ustajao iz klečećeg položaja u kom je bio do malo pre. Nisam ga ni pogledala ali krajem oka mogla sam videti da se osmehnuo. Osmeh mu je brzo iščezao kada je primeto fa ga ne gledam.
"Nema na čemu" rekao je bezizražajno i otišao do Ejmi. Ustala s i izvinila se svima na brzinu dok su se svi okupljali tešeći me i pitajuć jesam li dobro.
"Uredu sam. Stvarno. Ne morate to svi da me pitate" rekla sam na kraju. Onda odjednom začuh neku muziku nalik na operu. Svi smo zastali pogledom tražeći pravac odakle muzika dopire. Opet se stvorila ona devojka koja je odmeravala Džaspera.
"Opet ja" nakezila se. Džez je prevrnuo očima a ja sam se zakikotala.
"Neću se dugo zadržavati. Ovo je test iskrenosti. Smeš da odgovoriš samo sa da i ne" rekla je gledajući u haljinu i brišući trunku prašine koja se tu našla.
"Da čujem" rekla sam. A ona me je pogledala pravo u oči.
"Da li si poljubila Sema malo pre?" Pitala je. Odlično. Nisam to htela da kažem Ejmi ali ovako će čuti. Možda raskinu.
"Da." Hladnokrvno sam rekla.
"Odlično. A da li si htela ikada htela da poljubuš Džaspera?" Pitala je. Eh sada mi je bilo malo neprijatno. Jeste postojao vremenski period, pre nego što su otišli, u Italiju kada sam bila zaljubljena u njega.
"Da." Odgovorila sam manje glasno na šta se Džasper žacnuo kao da ga je ubola pčela. On to naravno nikada nije saznao. Ko zna šta sada misli. Pogledala sam ga i videla da zbunjeno bulji u mene. Osmehnula sam mu se i rukom napravila pokret koji je značio davno je to bilo, klimnuo je glavom, a ja sam se ponovo okrenula ka onoj devojci.
"I poslednje pitanje. Jesi li oživela Ejmi samo zbog Džaspera?"  Izgovorila je. Ne. Naravno da ne. Nedostajala mi je. Ali ne vidim zašto bi ovo bila potresna istina.
"Ne." Rekla sam brzo. Ona je uputila Ejmi jedan pogled i zlobno se nasmešila zatim nestala. Šta je ovo trebalo da znači?