Tamna strana

XIX

Prošla su dva dana od onih teških dogadjaja. Goran se odmorio kod roditelja, ali je rešio da se vrati u stan. Nije hteo da im bude teret. Mislio je da se sve završilo. Nije ni slutio da ga očekuje još borbi i još iskušenja. Dva dana mu je telefon ćutao. A on je sve pobrisao. I blokirao brojeve.

Osetio je olakšanje kada je obasjan mesečinom otvorio vrata od stana. Sve je bilo netaknuto. Pomalo razbacano. Bacio je jaknu na krevet i otišao do friždera po sok. Upalio je tv... Sve je bilo mirno. A onda je opet osetio nagon za belim parazitom. Kao da se mozak previše navikao. Srce je počelo da lupa. Trgnuo se... Trgnuo ga je telefon koji je počeo da zvoni i zvoni. Goran nije imao ovaj broj na telefonu. Odlučio je da se javi.

" Halo? "

" Još uvek nije gotovo. "

" Molim? "

" Pobegao sam policiji samo da bih tebe sredio! Platićeš mi za sve. Za sve, čuješ li? Dolazim po tebe! "

Prekinulo se. A Goran se uplašio. Zaključao je vrata i iako smiren u sebi je osećao strah. Ko je to bio? Kao da mu je glas zvučao poznat odnekud. Ne, to ne može biti. Pa zar je moguće da je stvarno pobegao? Telefon je opdt zazvonio. A on je skupio hrabrost.

" Ej pičko, pogledaj na prozor... "

Goran se, držeći telefon, zaputio ka prozoru. I odmah je zapazio jednog čoveka kako naslonjen na vrata crnog automobila gleda u njega i smeje se.

" Vidiš li me? To će ti biti poslednji put da si me video. Svima duguješ pare. Možda je gazda pogrešio što te je pustio da živiš. Dolazim po tebe
gade! "

Rekavši to, krenuo je ka zgradi. Goran ga je prepoznao. Bio je to onaj ko ga je nekada davno pobedio na kocki. Videlo se da neće stati sve dok on ne bude mrtav. Goran je morao brzo smisliti šta dalje.