SESTRE-PRVA SEZONA

Prokleta prošlost

"Ovako.."

Viktorija seda za sto,preko puta nje smo Irina i ja, a sa njene leve strane je Eliot.

"Koji je Sofiin najveći strah?"

"Sofia ima strah?"

Irina iznenadno pita.

"Naravno da da,Irina! Svako živo biće ima bar jedan strah."

"Pa,dobro,koji je?"

"Ne znam koji staroj Sofii,ali ovoj novoj verziji je samo jedno,očigledno.."

Sve nas gleda,ali kada vidi da niko od nas ne shvata,uzdahne.

"Krv ljudi moji! Plaši se da ne ostane bez krvi,bez obroka jer će onda umreti! Ova verzija se plaši smrti,ova verzija,želi da živi."

"Želiš da je mučimo do smrti?"

Eliot pita okretajući se ka njoj. Ja ovo sve ćutke gledam,ne slažem se sa ovim,ali ako je ovo jedini način,onda moramo da uradimo ovo.

"Predlaže da je ostavimo bez krvi,da bude jednom nogom u grobu,dok ne pristane na ucenu."

Obratim se Eliotu.

"Pitao sam te nešto?"

Iznervirano me pita. Šta ovo sad znači?

"Pazi kako razgovaraš sa mnom."

"Ma je li? A zašto bih?"

"Prekini da se ponašaš kao da je tebi jedinom stalo do nje! Da jeste,sam bi ovo rešavao! Pa,izvini,istrpi me, kada pomognemo Sofii,nestaću,ali zapamti,nestaću samo ako Sofia to želi."

"Pa,znači mi više nego tebi!"

"Prestanite obojica! Mojoj sestri ste potrebna obojica,ponašajte se u skladu sa tim."

Viktorija uzdahne, i ustane sa stolice.

"Hajde,moramo da je prebacimo na mesto punom svetlošću."

Svi razmenimo poglede.

"Šta se gledate!? Naravno da ću da joj skinem narkuvicu i naravno da ću da pustim svetlost u sobu."

Frkne,i odmaršira ka sobi koja vodi do podruma.

Biće ovo dugi dani.
Dani,jer se ovo neće rešiti za jedan dan. Sofia koju ja poznajem je žilava,i neće se dati za jedan,ili dva dana.

*SOFIINA PERSPEKTIVA*

Čujem otvaranje vrata,te teško podignem pogled i vidim ih svo četvoro. Prvo ulazi Viktorija,pa iza nje je Klaus, Irina i na kraju Eliot.

"Ah.."

Teško izgovorim i glava mi ponovo padne na dole. Viktorija i Klaus se približe i krenu da mi otključavaju katance na lancima.

"Puštate me?"

"Rado,ali tek pakao tek kreće."

Viktorija pomalo veselo kaže.

"Uživate u ovome,zar ne?"

Teško sa grubim, i hrapavim glasom ih upitam.
Ne mogu da verujem da samo malo vrbene može čoveka dovesti u ovo stanje.
Ne mogu ni da mrdnem. Teško mi je i da govorim.
Konačno osetim olakšanje jer na nogama i rukama nemam ogromne,teške lance. Pokušam da ustanem,Klaus me pridigne.
Ubrzo se nađem u njegovom naručju. Sva nadrogirana vrbenom osetim kako mi se vid ponovo muti. Klaus krene da hoda,noseći mi uz stepenice.

"Hej.."

Prošapućem.

"Jesam li ti teška?"