Promena

20. ALL FOR YOU

I policija i kriminalci... Prolaznici. Svi su u Frostu, žive njegov život. Kao virtuelna stvarnost. Ništa mi nije bilo jasno iako sam se trudio da razumem. Probudio sam se u sasvim drugom svetu...

**********

Šetali smo se, i pričali. Više nije delovao opasno. Zavoleo sam ga. Vidi se da očajnički želi da izadje iz ovog pakla. Video sam ljude, koji su se pomirili sa sudbinom i svi su želeli da napuste ivaj čudan život pun kontrole. Sva sreća pa nije više bilo robota ni pasa. Samo grad koji je bio poluprazan. Baš smo dugo šetali. A onda je odlučio da me upita nešto što nisam očekivao.
- Kako to da ti nemaš registraciju u arhivi?
- Ne razumem te.
- Pa svi su obavezni to da imaju. Čuo sam da, kad se rodiš, odma te šalju na čipovanje i registraciju. Kako to da nemaš oznaku?
- Čekaj malo... Hoćeš da kažeš da bebe čim se rode idu na tetoviranje?
- Da. Nisi znao?
- Ne.
- Aha. Ti stvarno kao da nisi odavde. Stvarno, kako to da nisi registrovan?
Uh, opet su mi to rekli. Ali imao sam spreman odgovor.
- Pa samo sam se probudio. - sa osmehom sam mu rekao.
- Hahah, šta kažeš?
- Da. Čim sam se probudio, imao sam čip, ali tetovažu ne.
- Sada te stvarno ništa ne razumem, ali blizu smo, pa ćeš shvatiti. I moli se da ne naidjemo na čuvare.
Dosta smo prošli. Puno virtuelne oblasti. Kao da smo na kraju grada. A onda smo stigli...

**********

Ušli smo zajedno. Spolja je to bila sasvim obična radnja, ali unutra skroz drugačija. Čim me je primetio, čudan čovek plave kose i crvenih očiju ( Ima i toga) me je odmerio i upitao.
- Šta želiš mladiću?
- Mene pitate?
- Da, jer osetim da ti je drug sasvim u redu.
- Pa nedostaje mi nešto...
- Nešto da bi bio kompletan? - upitao me je nekim čudnim glasom, dok je spremao mašinicu. Ali nije to bila mašinica za tetoviranje. Isprva sam se začudio, ali pogodio je.
- Da, u pravu ste.
- Molim te, sedi. Sad ću ja brzo...
Rekao je to i otišao u neku sobu. A ja sam seo na tamno-plavi krevet.
- Ja ću biti napolju. - dobacio mi je Ćatir.
- Ok...
Šta li će mi ovaj crvenooki uraditi?