Izvini | [m.yg & p.jm]✔

Prvi deo

Zraci jutarnjeg sunca probijali su se kroz zavesu i osvetljavali mali apartman jedne zgrade u Seulu. Jedina stvar koja je na neki način narušavala tišinu u stanu bilo je disanje.

Momak narandžaste kose je i dalje spavao u snežno beloj posteljini. Lagano je pomerio ruku pipajući drugu stranu kreveta, verovatno očekujući dodir voljene osobe. Ipak, tamo nije bilo nikoga. Momak se promeškoljio i lagano otvorio oči. Izraz lica mu se promenio jer nije ugledao onog koga je želeo pored sebe.

Umesto toga, ugledao je kovertu i crvenu ružu na jastuku pored njega.
Protrljao je i dalje pospane oči i konačno pružio ruku da dohvati komad hartije.

Imao je neki čudan osmeh na licu, onaj zaljubljeni osmeh. Nije ni slutio šta se u pismu nalazi. Polako je počeo da čita.

"Dragi Jimine,

Ako čitaš ovo pismo verovatno si shvatio da nisam kod kuće. Nisam imao hrabrosti da ti sve ovo kažem u lice jer ne bih mogao da te gledam kako tuguješ. Kukavica sam, priznajem.

Preći ću na stvar... Volim te najviše na svetu i nikada nikoga nisam voleo kao tebe, niti ću. Međutim, nešto mi govori da moraš dalje bez mene. Ovako je bolje za obojicu. Morao sam da odem.

O svemu ovome sam razmišljao jako dugo i na kraju odlučio. Nemoj da brineš, biću dobro.

Takođe, hvala ti za ovih divnih godinu dana koliko smo proveli zajedno. To je bio najlepši period u mom životu. Promenio si me. Hvala ti za svaki tvoj osmeh, dodir, uzdah, poljubac - za svaku reč koju si mi uputio. Nedostajaćeš mi kao niko do sada...

Jednostavno sam shvatio da ti ne treba depresivna i hladna osoba u životu, jer ti ipak zaslužuješ sve najlepše. Nemoj da misliš da te nisam voleo, ponavljam, jesam. Uostalom, i dalje te volim. Previše te volim, a to je ujedno i glavni razlog mog odlaska. Ne želim da te uništim. Ne želim da patiš. Zaslužuješ nekog boljeg od mene. Nekog ko će te bolje voleti i čuvati nego ja.

Izvini... šaljem ti milion izvinjenja za sve loše stvari koje sam ti priredio. Za sve gluposti u koje smo upali zbog mog ponašanja. Izvini. Nadam se da ćeš jednog dana moći da mi oprostiš.

Volim te,
tvoj Yoongi"

Jimin je sada blenuo u papir, a pred očima mu se mutilo od suza.

"Yoongs, ljubavi... Ovo nije istina...", izgovorio je drhtavim glasom ne verujući svojim očima i nadajući se da je sve jedna ogromna šala.

Nije bilo nikakvog odgovora i to je bio momenat kada se momak pomirio sa činjenicom da ga je ljubav njegovog života napustila.

To je takođe bio momenat kada je prvi put nakon dužeg vremena osetio snažan bol i oštricu tuge koja je probadala njegove grudi. Srce ga je bolelo. Bio je slomljen i povređen bez ideje kako da odreaguje na sve ovo. Mogao se zakleti da će zauvek biti srećan.

Suze su sada već lile niz njegove od straha prebledele obraze, više nije mogao da se suzdrži. Rukama je prošao kroz kosu zaustavivši ih na vratu, ne znajući šta da radi od planike. Disao je duboko, a oči su mu uveliko bile crvene. Poželeo je da se ovog jutra nije ni probudio.

Na pamet su mu padale razne stvari. One loše stvari koje svako biće ima na umu kada mu srce biva slomljeno.

Nepomičan i uplakan, sklupčan je sedeo na ogromnom krevetu. Bio je u nemogućnosti da smisli ikakvo rešenje. Znao je da je Yoongi sada daleko od njega.

"Zašto je ovo moralo da se dogodi? Zašto...?", ponavljao je gledajući u prazno i stiskajući posteljinu od besa i tuge.

[A/N:

Datum početka editovanja:
24.12.2017.

Odlučila sam da ću sve ove autorove 'poruke' ili obrisati, ili takođe editovati.