Izvini | [m.yg & p.jm]✔

Deveti deo

Već je odavno svanulo, zraci sunca su obasjavali malu kuhinju i činili je svetlijom nego inače. Sve je izgledalo belo i spokojno, ali se jedna stvar tu nikako nije uklapala.

Momak narandžaste kose, obučen u crne tesne farmerke i crnu majicu. Sedeo je za trpezarijskim stolom sa laktovima na samom stolu, pridržavajući glavu šakama. Pored njegove desne ruke nalazila se prozirna čaša vode, a odmah do nje neka keramička posuda puna lekova. Momak je izgledao zamišljeno i tužno. Lice mu je bilo bledo, oči umorne, a podočnjaci potpuno vidljivi. Na podu se nalazio komad hartije koja je ustvari bila ono pismo i uvenula ruža koju momak nije želeo da baci.

Sklonio je ruke sa stola i zagledao se u silne lekove - one za smirenje i antidepresive. Znao je da možda ipak treba da ih popije, ali opet nije želeo.

Patnja je jedino što je osećao. Sva ljubav iz njega je nestala. Jednostavno mu nije bilo ni do čega. I dalje se nije pomirio sa činjenicom koja ga je najviše bolela. Deo njega je želeo da zaboravi, a drugi deo nikako nije bio u mogućnosti da to uradi.

Uzdahnuvši, načinio je pokret rukom i oborio keramički sud sa lekovima na pod. Čuo se prasak i delići su se razbacali po čitavoj prostoriji. Zabacio je glavu pozadi i zagledao se u plafon.

"Kome još trebaju ove gluposti? Nikome nikada nisu pomogle. Meni si potreban samo ti", prošaputao je misleći na momka mint zelene kose.

Svake sekunde je mislio na njega. To je bilo jedino što ga zanima. Prestao je da brine i za svoje zdravlje. Prestao je da brine i za sve oko sebe iako su njegovi prijatelji bili poprilično zabrinuti za njega. U glavi mu je bio samo on.

Koliko god da se osećao slabo, Jimin je ustao sa stolice i zaputio se ka svojoj sobi neosvrćući se na nered koji je napravio. Malo polomljene keramike i lekovi razbacani po podu mu nisu nešto privlačili pažnju. Drhtavim i sporim koracima se približavao sobi. Stao je na ulaz u sobu i zagledao se u beli klavir. Došavši do njega, prstima je prešao preko dirki. Odjednom, ponovo je počeo da oseća ogromnu tugu.

[Jiminov flashback]

Yoongi i ja smo konačno sredili naš apartman. Dosta je svetao i dopada mi se. Zidovi su beli, ukrašeni po kojom slikom ili nekim ogledalom i prosto se osećam lepo dok sam ovde. Svaki put kada se prisetim da ćemo od sada nas dvojica boraviti ovde sami, moje srce počne nenormalno jako da kuca. Nisam očekivao da će se Yoongi složiti da živimo zajedno, ali on je pristao. Po prvi put u životu se osećam stvarno srećno i on je zaslužan za to. On mi je život učinio lepšim.

"Chim, zašto si tako zamišljen?", upitao me je Yoongi držeći neke tanjire u rukama.

Tog dana smo sređivali police u kuhinji, ali izgleda da sam se zaneo razmišljajući.

"N-nisam", nasmejao sam se prišavši mu.

"Da li je sve u redu?", rekao je Yoongi zabrinuto me pogledavši.

"Naravno da jeste", odgovorio sam.

Nasmejao se i počeo da raspoređuje tanjire po vitrinama.

"Chim?", rekao je okrenuvši se ka meni.

Pogledao sam ga.

"Da li si ulazio u našu sobu od kada si došao iz grada?", rekao je Yoongi prišavši mi i stavivši ruku na moj obraz.

Čuvši pitanje, osetio sam da crvenim i srce mi je jače kucalo.

"N-ne baš...", odgovorio sam mucajući.

"Odlično. Dođi da ti nešto pokažem", rekao je uhvativši me za ruku.

Izgledao je dosta srećan. Nije skidao osmeh sa lica, a to je i mene činilo srećnim. Otvorio je vrata naše sobe i pokazao na prelepi beli klavir.

"Yoongs...", zanemeo sam.

"Rekao si da voliš da pevaš, pa sam neko vreme sakupljao novac i konačno kupio ovog lepotana", izgovorio je ponosno, sa velikim osmehom na licu.

Pogledao sam u klavir, pa u Yoongija, a onda mu skočio u zagrljaj i spustio svoje usne na njegove. Njegove ruke bile su pričvršćene na mom struku, a njegov poljubac bio je kao neka droga od koje sam bio poprilično zavistan. Mogao sam da osetim kako su njegove usne formirale osmeh dok sam ga ljubio. Kada sam se pomerio, taj osmeh je i dalje bio na njegovom licu.

"Znači, uskoro ćemo pevati zajedno?", upitao sam ushićeno.

"Kako god ti želiš", odgovorio je Yoongi.

"A možda se na ovom klaviru dogode i neke druge stvari...", rekao sam naslonivši se na instrument i uputivši onaj bezobrazni osmeh Yoongiju.

"Kako god ti želiš, Chim", ponovio je rečenicu od malo pre.

Prišao mi je i njegove ruke su se opet našle na mom struku.

[Kraj Jiminovog flashbacka]