Pakleni raj

5. poglavlje

Besnela je u sebi zbog ovih vesti. Nervozno je cupkala nogom, a imala je utisak da joj para izlazi na uši koliko je ljuta. Nije moguće da joj je Alex ovo uradio. Istina, on nema pojma šta se desilo, ali nije baš ovo morao da smisli! Poželela je da psuje i viče na sav glas, ali naravno da to nije mogla da učini, i zato se zadovoljila cepanjem nekog glupog časopisa koji je našla u autu. Joshua je srećom sedeo na prednjem sedištu, pa nije mogao da vidi šta ona radi jer je podigla pregradu izmedju njih.

Poslala je Bei kratku poruku koja je glasila Moramo da pričamo. Hitno.

Obe su znale da to hitno znači da se taj razgovor mora obaviti u što kraćem vremenskom roku. Odavno su napravile taj znak, kao i mnoštvo drugih skraćenica kojim se koriste kada žele da saopšte nešto jedna drugoj, a ne mogu u datom trenutku izravno reći ono što žele.

Videla je da je iznenada počela jaka kiša da pada, ali je svejedno bez većeg razmišljanja izašla iz auta nakon što ih je za nju otvorio Josh. Rekao joj je da ga tako zove, i da su u obavezi da joj uvek otvore vrata, i da je to jedan deo gde je mogu zaštiti. Nije mislila da se buni uopšte, od kako se setila kako se uplašeno osećala onog momenta kada je mislila da je neko prati sinoć. Skupila je oči jer je očekivala da je spopadnu krupne kapi kiše, ali ih je, istog trena kad je iskoračila iz auta, otvorila.

Pored otvorenih vrata, Josh je držao za nju i otvoren ogromni, crni kišobran. Zahvalno mu se nasmešila, i pošli su brzim korakom ka ulazu. Dotle su morali proći kroz dvorište parka koji je bio pred fakultetom, i Tia je tu i tamo morala da poskoči kako bi preskočila koju baru koja se formirala na stazi. Studenti su bili raštrkani na sve strane, i kako niko nije očekivao kišu, s obzirom da je već jesen, nije znala što je niko nije očekivao, svi su obraćali pažnju da se što pre sklone u zaklon, ili su brinuli da zaštite svoje frizure.

Niko nije obratio posebnu pažnju na nju, a ni na činjenicu da za njom korača telohranitelj obučen u crno i nosi joj kišobran. U sebi se zahvalila nebu na ovom pljusku, i tiho je odahnula od olakšanja. Znala je da će doći momenat kad će morati da se nosi sa iznenadjenim pogledima, i znatiželjnim pitanjima, ali želela ga je odložiti što je duže moguće. Ne daje joj se objašnjavati sad i to da im ipak jeste potrebno dodatno obezbedjenje.

Ubrzo se našla unutar zgrade univerziteta, i sačekala je da Josh zaklopi kišobran i krene za njom.

"Ne morate me čekati gospodjice. Koračam brže od Vas, brzo bih Vas našao." susretljitvo joj je rekao.

"Tia, molim te. Rekla sam da nema persiranja." strogo je rekla.

"A, ako ti kažeš da me uvek moćeš stići, onda ću pokušati da se naviknem na to, i neću te čekati. Ali biće mi potrebno vremena." ćaskala je sa njim. "Tako da ne zameri ako te sačekam još koji put, ili se okrenem da proverim je l' si još iza mene. Ipak smo zajedno tek nešto manje od pola sata."

"Nema problema gospod....Tia." ispravio se kad ga je pogledala prekorno. "Bitno je samo da ste zaštićeni kako treba. Čekam Vas ispred." rekao je kad je primetio da je stala ispred jednih vrata.

"U redu, vidimo se kasnije." otvorila je teška vrata, i pogledom je odmah potražila Beu po sali. Našla ju je u trećem redu, i požurila je ka njoj, nadajući se da će uspeti da joj kaže bar deo vesti dok ne dodje profesor.

"Šta se dešava, zašto si tako nervozna?" Bea je tiho pitala kako ih ne bi niko čuo.

"Adam se vratio." Tia je bacila tu bombu od vesti, i samo se okrenula ka napred.

"Molim? Kako to? Kad? Otkud znaš?" bacala je tipična pitanja Bea.

"Da, da, lepo, sinoć sam saznala, i to tako jer je došao kod nas na večeru." zajedljivo je govorila Tia, iako se nije više tako loše osećala zbog Adamovog dolaska.