Stuck in Marriage

Chapter 19-"Me being me"

Žena da se promeni? Za to je potrebna neka crna magija. A ova ovde,ona je posebna. Ona se ne će promeniti bez obzira na sve. A ono pre? To je samo farsa,lažno,maska. Najveća prevara od strane ženskog roda jeste mogućnost zadržavanja hladnog lica čak i kada je tlo pod nogama užareno.

Jedino što mogu reći jeste:

Žene žele pažnju.

Da li sam stvarno na njega osuđena?
Da li stvarno sa njim moram da spavam na istom krevetu?

I tako proteklih nekoliko dana? Šta je meni? Kako? Samo nalazi izgovore da sa njim spavam.

Jedne sam večeri preumorna druge sam večeri veoma potištena jer sam ja uzrok tome što je on povređen. Zašto dajem obećanja koja ne mogu da ispunim. Ne razumem sebe. Razum mi je u haosu. Dok oboje dođemo do sobe,milion mi stvari prođe kroz glavu.

Ništa neće da pokuša,zar ne? Do sada je bilo tako.

Dođem do vrata sobe i zastanem dok mi je ruka na kvaki. On je odmah iza mene.

Ja se okrenem prema njemu i pogledam ga u oči. O čemu li sada razmišlja? Nastavim da ga gledam u oči. On je prvo veoma iznenađen mojim postupkom,što se može videti po njegovom izrazu lica a onda uočim mali osmeh na njegovim usnama.

Ništa ne radimo.

Samo stojimo,ispred sobe. Ja se naslonim na vrata i nastavim da ga gledam ne znajući razlog zašto to radim.

On se,primetivši da sam se ja naslonila na vrata, približi malo prema meni tako da su nam lica udaljena negde oko desetak centimetara. Svoju ruku stavi pored moje glave te se tako i on nasloni na vrata.

Tišina.

Zbunjenost.

Ništa. Ništa se ne događa.

Odjednom ,on podigne svoju drugu ruku prema mojem licu i stavi mi svoju ruku na obraz. Pokušam da se oslobodim njegovog dodira ali on je uporan u svojoj nameri.

"Zašto smo ovakvi? Zašto nismo kao i svi ostali?" Mislim da više pita samog sebe nego mene.

"Ne znam. Okolnosti pod kojima smo se upoznali,sve ovo sto se oko nas dešava...nije pravo vreme. Uostalom, zašto me to uopšte i pitaš? Zašto bi ja tebi bilo šta rekla? Nisam u obavezi. I skloni se od mene molim te."

"Zašto da se sklonim? Meni je ovde baš dobro."

"Epa meni nije."
Kažem i stavim ruke na njegove grudi u pokušaju da ga odgurnem od sebe ali on je jak. Osetim pod rukama njegove mišiće.

Pogledam prema mojim rukama pa pogled vratim na njegove oči i vidim da se smeje.

"Šta je bilo? Čemu se smeješ?" Upitam ga totalno ozbiljna a on samo malo odmahne glavom i nakašlje se nekoliko puta ,te me pogleda pokušavajući da bude ozbiljan.

"Ništa,ništa. Ajmo sad u sobu."

"Kako misliš ništa? Nije ništa! Nešto jeste u pitanju!" A on samo odmahne glavom i blago se nasmeje.

"Dobro. Nemoj da mi kažeš. Videćeš ti. Pitaćeš ti mene nešto"

"Da li ćeš stvarno da se ljutiš zbog toga što ne želim da ti kažem čemu se smejem."

"Pomeri se od mene."
"Neću."

"Skloni se."

"Ne želim."

"Ja želim." Kažem i spustim pogled prema mojim rukama koje su još uvek na njegovim grudima i nastavim da ga guram u nadi da ću da odmaknuti od sebe.
On samo tako stoji. Stoji i gleda me. Osećam njegov pogled na sebi.