SESTRE-DRUGA SEZONA

Brisanje traume

Ulazim u kuću, još jednom prelazeći pogledom preko svoje odeće. Ne, ne krijem da sam ubila jadnu devojku, ali oni to ipak i ne moraju znati, zar ne?

"Došla si?"

Viktorija me sa osmehom dočeka u dnevnoj sobi.

"Da, gde su Klaus i Irina?"

"Otišli su do prodavnice. Probaj."

Gura mi nekakav tanjir u ruke, te dobro pogledam i krenem da se smejem.

"Viki, reci da si ovo kupila a ne napravila!"

Viktorija napravi ljutitu facu, te dodam:

"Dobro, dobro. Šalim se, neobično mi je da bolo šta skuvas ili spremiš, jer imaš tek 16 godina."

"Sedamnaest!"

"Da, ali tek za dva meseca."

Kažem, uzimajući jedan kolačić.

"Neću umreti?"

Pitam, te se obe nasmejemo.

"Ali, čekaj! Tehnički sam već mrtva."

Slegnem ramenima i ubaci kolačić u usta.

"Mm...Viki!"

Uzmem još jedan i brzo ga ubacim u usta, i krenem da zvacem.

"Ovo je izvrsno!"

Oduševljeno kažem, začuđena da je ovo moja najmlađa sestra spremila.

"Pa, želela sam da ti spremim nešto, s obzirom da sutra idemo..."

Tužno kaže, te se ja teška srca odvojim od tanjira sa kolačima. Stavim ruke na njena ramena, i krenem da pričam:

"Daj mi jedan dobar razlog zbog kojeg bi bila tužna što idete na Akademiju."

"Zapravo su svi razlozi loši."

"Nisu. Vidiš, prvo, ne idete tamo prvi put, drugo nisi sama imaš Irinu, treće imaš i mene i Klausa, ako vam bilo šta budete trebalo sedamo na prvi avion za Čikago i dolazimo kod vas, četvrto, ni ja nisam sama. Imam Klausa. Biću okej, i zato i ti i Irina morate biti dobre. I srećne. "

Uzdahnem od tolikog pričanja,ali ne smem da stanem.

"Znaš li koliko je ovo moje mračno srce ispunjeno kada su na vašim licima osmesi? Kada znam da ste srećne?"

Nežno pitam, mazeći je po njenoj lepoj,plavoj kosi.

"Odkud ti sve te reči..Negativcu?"

Ispustim mali osmeh.

"Postajem li pozitivac?"

"Oduvek si ti bila. Samo, trebao ti je neko da probudi to u tebi."

Povuče me u zagrljaj, i ja krenem da upijam njen divni miris.

"Volim te, Sofia."

"Beskonačno, sestrice."

O Bože, nikada ne smeju saznati koliko sam tužna što odlaze.
Ali, to je za njihovo dobro.

"Možemo li da se pridružimo zagrljaju?"

Čujem glas iza nas, te se odvojimo i pogledam Irinu naslonjenu na vratima, i Klausa sa punim kesama u rukama.

"Naravno."

Kažem, i pogledam u Irinu.

"Ali, ti i ja Irina moramo prvo porazgovarati."

Ozbiljno gledam u Irinu,kojoj se stvara zabrinut izraz lica.

"Dođi u tvoju sobu."

Klaus i Viktorija zbunjeno posmatraju celu situaciju, ali ne progovaraju. Irina krene ka svojoj sobi, i ja za njom. Uđemo i ona sedne na krevet, a ja se naslonim na vrata njene sobe.