Škola za mađioničare [2] (Pauzirana)

Chapter 3 *Tim 53*

  Gledala sam u njegovo lice koje je bilo preblizu mog za jednog neznanca. Iskoristila sam tu priliku da ga lepo osmotrim. Imao je crne oči kao noć, kosu iste boje koja je bila malo duža i padala mu preko ušiju i bled ten kao sneg. Nije mi izgledao poznato.

  - Izvini, da li se znamo? -, trgo se malo na moje pitanje, kao da je do sada posmatrao kroz mene, i tek sad primetio da sam tu.

  - Pomešao sam te sa nekim. -, rekao je, pustio mi ruku i otišao.

  - Šta je ovo bilo? -, upitao je Milan.

  - Nemam pojma. -

  Gledala sam u pravcu gde je otišao čak i kada ga nije bilo. Stvarno, šta je ovo bilo? I ono što je rekao... ,,Pronašao sam je.'' Kome je pričao to?

  - Hajde Ana ako ne želiš da zakasnimo. -, čula sam Sunčicin glas. Okrenula sam se i videla da su malo odmakli. Malo sam ubrzala korak kako bih stigla do njih. Uskoro će šest sati tako da smo odlučili da odemo u glavnu salu gde smo trebali svi da budemo. Trebalo nam je malo vremena da je nađemo, ali smo uspeli da stignemo na vreme. To je bila velika prostorija koja imala binu odmah pravo od vrati. Zidovi su bili bele boje, a sa leve i desne strane su se nalazili veliki prozori sa zelenim zavesama. Na bini su stajali zamenica direktora i jedan čovek koji bi trebao da bude direktor. Tamno braon kosa sa ponekim sedim pramenovima mu je bila zalizana ka pozadi, nosio je crno odelo sa kravatom. Iza njih su stojali neki ljudi, pretpostavljam profesori, pošto sam videla Bojana tamo.

  - Dobar dan svima, ja sam direktor ove škole. Nadam se da ćemo se slagati sledećih par godina. Da ne odugovlačim više, počeću da čitam kako ste raspoređeni u sobama i timovima. -

  Bila sam malo nestrpljiva da otkrijem ko će biti sa mnom u timu. Čitao je imena sa papira, a nikako da dođe do mog. Počela sam malo da budem malo nervozna, ne znam zašto.

  - Tim 53 čine sledeći članovi: broj 38, Katarina Marković. Broj 167, Ana Lazić. Broj 103, Una Blejk i broj 253, Dušan Lekić. Vi činite tim 53. Priđite da uzmete vaše ključeve soba. -

  Ja i još tri osobe smo izašli iz mase ljudi kako bi uzeli ključeve.

  Unu sam već videla u borbi, pošto je bila u istoj grupi kao i ja. Sada izbliza sam primetila neke detalje koje nisam pre. Imala je dugo lice i bila je kompletno našminkana i izuzetno vitka. Možda čak i previše. Da li ona uopšte jede?

  Desna ruka joj se nalazila na kuku, težište joj je bilo prebačeno na levu nogu dok je desnom cupkala.

  Pored nje je stajao dečko koji bi trebalo da se zove Dušan. Imao je crnu kosu, sa strane kratko podšišanu a odozgo malo dužu. Oči su mu bile svetlo zelene boje, a lice mu je odisalo nekim dečačkim sjajem. Njegov stil oblačenja je bio skroz ležeran i opušten dok je ruke držao u džepu od pantalona.

  Sa moje desne strane je stajala devojka u širokom narandžastom džemperu i širokim pantalonama. Kosa joj je bila ispetena u pletenicu i dosezala je do malo ispod ramena i bila je smeđe boje. Svoje oči koje su bile prošarane zelenom i smeđom bojom je krila iza velikih kockastih naočara. Lice joj je bilo okruglo i imala je slatke obraze. Glava joj je bila spuštena dok se nervozno igrala sa prstima.

  - Izvolite. -, rekao je direktor dok nam je pružao ključeve. -Tamo vas čekaju vaše uniforme i program nastave i ostalih aktivnosti. Ostatak dana imate slobodno tako da iskoristite to vreme da se odmorite. Sutra rano ujutru vam počinju časovi. -

  Uniforme? Nisam znala da ćemo ih imati. Nadam se da će barem biti pristojne i ne toliko ružne. Malo mi je žao što nisam u istom timu kao Sunčica i Milan, ali šta je tu je.