Ponovno sluđena-4.knjiga serijala "Ponovno"

"Privikavanje"

Novembar/Decembar 2014.godine

(Napomena: određeni događaj koji svi željno iščekujete ne dešava se ove 2014/2015 godine, već sledeće😘)

NENAD

Jedva sam čekao da stignem u Italiju. To je značilo da sam bar malo napredovao. Iako sam debitovao za B tim koji igra u II ligi Italije, nije me bilo briga. Sitnim koracima iskazaću se, jer sam uporan. I u Srbiji sam tako radio pa sam na kraju bio igrač godine, kapiten i moj je tim bio najbolji.
Svidela mi se Firenca, a svideo mi se i Bokijev stan. Aleksa mi je rekao da ću ja ipak biti više sa klubom ali da mogu da dođem kod Bojana kad god sam slobodan kao i da on može da dođe u klub kad hoće. U Firenci sam upoznao Zorana. Dečko igra za A tim Fiorentine i stigao je iz Vojvodine tj.iz Novog Sada. Čuo sam za njega ali ga nisam lično poznavao. Super je lik i pomaže mi da se priviknem. Fudbal je moj život i vredan je svake žrtve.

Teško je.. Teži su treninzi, trener je zahtevniji i boli me svaki mišić u telu. Ali, moram zube da stisnem ako želim da igram. Ima dosta nas koji tek treba da se dokažemo, ako sad na početku krenem da posustajem nikad neću dobiti šansu za dalje.
Zato se i sam forsiram. Kad nisam sa klubom, odem u teretanu ili na bazen. Vrlo je malo slobodnog vremena i to mi sad odgovara. Ipak kada ga ugrabim odem do Bokija.

"Gde si Boki, care!"

"Hej mali, ajde upadaj! Kako je, šta ima?"

"Ništa, Boki. Sve me boli. Ovde je sve mnogo rigoroznije i ozbiljnije."

"Neka, neka. To je dobro za tebe. Bićeš spreman za razna iskušenja."

"Jesi li se čuo sa nekim?"

Mrzim sebe što ne smem da ga pitam za nju. Ustvari nije da ne smem, ali mi je glupo. Glupo mi je jer ne umem da objasnim naš odnos.
Violeta mi je mnogo toga, a opet mi nije ništa.
Komplikovano, zar ne?
Ona je jedina osoba kojoj sam javio novi broj. Osim mojih samo ga ona ima. I samo se sa njom redovno čujem.
Prvih dva meseca čuli smo se gotovo non stop, zvao bih je da joj čujem glas, a ponekad bi pustio samo poruku. Bilo šta od nje bilo je dovoljno. A onda su se poruke i pozivi proredili. Javljala bi mi se ali ređe. Čuo sam da je imala nekih problema, ali ni ona ni Bojan nisu želeli da pričaju o tome.
Znao sam da smo daleko, da od nas nema ništa i da smo naše poznanstvo svodili na prijateljsku osnovu. Znao sam sve to, ali sam opet puno mislio na nju.
Mislio bih gde je i šta radi, mislio bih ima li nekog...
Nisam sebi mogao da objasnim šta me je kod nje očaralo, toliko da mi nije glavu napuštala. A to...Nije bilo nikako dobro...
Trebalo je da se urazumim što pre. I trebalo je da se koncentrišem...

"Čuo sam se sa mojima, Bojana je mislila sad da dođe ali bolje je da dođe na leto. Tad ću moći svuda da je vodim."

"A šta tvoji rade, kako su?"

"Dobro su. Darinku bole noge, pa sam joj rekao da iskulira malo. Sad preko zime nema posla, neka malo odmara žena."

"Misliš li da će te poslušati?"

"Nema šanse. Ona ne može da sedi besposlena ni pet minuta! E, da, čuo sam se i sa Viki."

Eto ga...

"I...? Nije mi se dugo javila."

"Pa ništa, puno radi, izlazi, zeza se. Viki ko Viki. Mislim da ima nekog tipa sad."

"Kako misliš? Ima dečka?"

"Tako nekako... To je neki lik sa kojim je ranije bila... Kaže neobavezno se zezaju."

"Aha, pa dobro. Boki, idem ja. Vidimo se!"

Glup sam ko kurac! Ne znam zašto me je toliko pogodilo što Viki ima dečka. Ona i ja smo podelili tek par poljubaca i ništa više.
Eto, zato nisam dopuštao da mi devojke preblizo priđu, postanem razdražljiv, posesivan i lud. Ona nije moja, i nemam nikakva prava.
Kad uletim u sobu, Pepe me samo pogleda upitno. Sa njim se sporazumevam na engleskom kao i sa svima u klubu. Tako će biti dok ne naučim italijanski. A večeras imam i čas a ne ide mi se.