Neostvareni san

Part 23

Pokušavala je da prati njegove korake mada nije ni primetila da je on u potpunosti usporio da bi ona mogla ići u korak sa njim. Onako pospana nije uopšte obraćala pažnju kuda je on vodi, ni gde se nalazi. Trenutno joj je bio neophodan samo jedan udoban krevet. Videla je veliku građevinu osvetljenu svetlima koja je više ličila na neki zamak nego na kuću. Pitala se ko je ovako nešto mogao da kupi. Podigla je rukav svog, sada izgužvanog mantila i pogledala na sat, iznenadila se kada je videla da je prošlo jedan sat posle ponoći. Pogledala je u ovog čoveka koji ju je svo vreme pridržavao i iznenadila se primetivši da na njegovom licu nema ni traga od umora. Verovatno je i on spavao u automobilu iako se to nije moglo primetiti, pomislila je i dalje prateći njegove korake. Čitava građevina prema kojoj su išli je bila u mraku, sem velikog impozantnig ulaza. Došli su do polukružnog stepeništa i počeli da se penju stepenicama koje su vodile do ulaznih vrata. Malo je popustio svoj stisak ruke kojom ju je pridržavao, pogledao ju je upitno i ona mu samo klimnu glavom da može da je pusti. Kao i ona, i on njoj samo klimnu glavom i zavuče svoju ruku u duboki džep svog mantila. Izvadio je svežanj ključeva koji su bili lepo poslagani u kožnom novčaniku za ključeve. Otključao je bravu na vratima sa jednim od ključeva i vrata se bezšumno otvoriše. U predsoblju se u istom momentu upali svetlo. Ema je pomislila da ih neko čeka te ga pogleda upitno. Primetila je osmeh na njegovom lepom licu a potom joj je pokazao glavom prema senzorima koji su detektirali svaki pokret posle otvaranja vrata. Ušla je unutra i zastala zadivljeno, lepota popločanog ulaza belim mermerom koji je po sebi imao sive i roza šare ju je još više zadivio. Htela je da pita da li treba da se izuje, ali videvši da on svoje cipele nije skinio, nije želela da postane čudna u očima ovog muškarca.