Odveo me je u sobu, bio je živćan.
-Želim te večeras.
Rekao je pomalo grubo.
-O čemu prićaš ti. Meni ne treba još problema u životu.
Kažem mu i krenem izlaziti iz sobe. No on me uhvati za ruku i privuće sebi.
-Ne možeš sad otići, zar ne shvačaš?
Upi...
-Kako da se ne brinem kada odlaziš. Nadala sam se da ćemo provesti vrijeme zajedno. Ali ponovno nam je nešto stalo na put.
Uzdahnem.
-Slušaj malena, znaš i sama kakva je situacija, ali gle večeras ćeš i ti biti samnom.
Kaže mi. Uzeo je kofer i spustili smo se dole. Dole su nas več čekali. I Roxi se je pozdravljala sa Franom.
-Javi se kad stignete.
Govorila mu je.
-Dobro draga. I vi se javite kada vam avion poleti.
Kaže joj Fran.
-Pablo ti se mani javi kad dođeš u bolnicu da mi javiš kakva je situacija. I molim te nemoj se nervirati sve če biti uredu.
Kažem mu.
-Nadam se malena. Ni ti se nemoj glupostima bervirati znaš da u mome srcu stoji samo tvoje ime, a uz Naty sam samo kako bi postupio ljudski.
Kaže mi i čvrsto me zagrli.
اوووه! هذه الصورة لا تتبع إرشادات المحتوى الخاصة بنا. لمتابعة النشر، يرجى إزالتها أو تحميل صورة أخرى.
-Vidimo se večeras malena.
Kaže i poljubi me. On i Fran su ušli u auto. Krenuli su. Kroz prozor auta Pablo je još uvijek gledao u mene. Oči su mu bile kao more tuge. Moje srce se zbog toga lomilo.
اوووه! هذه الصورة لا تتبع إرشادات المحتوى الخاصة بنا. لمتابعة النشر، يرجى إزالتها أو تحميل صورة أخرى.
-Hajmo sestro unutra i mi se moramo spremiti.
Rekla je Roxi i povela me sa sobom u kuću.
-Djevojke kada vam je let?
Upita mama.
-Oko pola šest.
Kaže Roxi.
-A joj pa šta nije bilo ranije? Da dođete tamo raninije.
Upitala je mama.
-I mi smo gledale jel ima ranije ali nije bilo.
Rekla sam. Nabrzinu smo spremile svojoje stvari i onda smo otišle u restoran na ručak. Nazvao me je Pablo.
