Amelia-60 dana za spas-štampana📖

8.

ALEXANDER

Ni sanjao nisam da će moja sestra doći ovde. Šta doći? Da će kao i uvek uleteti kao furija, ta malecka duša. Srce me boli zbog nje. Srce me boli što i dalje kad vidim nju zamišljam kakva bi i ona druga bila?! I znam da ona to oseti. Došla je moja malena bežeći očigledno i ona od sebe i upala mi u lični prostor. Upala mi u tek svežu situaciju koju sam počeo da razvijam sa Amelijom. Upala mi da traži nazad svog brata i da očekuje dok ovde boravi da ga i dobije.
A obećao sam da ću pokušati da budem bolji čovek. Obećao sam prvo sebi ako želim da vodim normalan život, obećao sam roditeljima koji su me trpeli sve ove godine i strepeli, obećao sam maloj prgavici koja me dirnula kao niko. I sad, moram isto to da obećam i njoj, mojoj jedinoj sestri, maleckoj Lizzy.

"Jao Alex ovde je predivno. Jedva čekam sve da vidim. Došla sam na dve nedelje. Nadam se da je to u redu?"

"U redu je, Lizzy."

"Alex, brate, jesi li završio sa vojskom? Čula sam za poslednje ranjavanje... Ne mogu više loših vesti da podnesem."

"Verovatno jesam."

"Pričaj mi. Brate, poslednje dve godine, evo još ih čuvam, poslao si mi samo tri jebene poruke! Zvala sam te i nisi bio dostupan! Umirala sam svaki put kad mi mama kaže da si ranjen!"

"Elizabeth, teško mi je. Onaj osećaj krivice još tinja lagano iako je prošlo 20 godina. Usadio se u mene kao maligni tumor, osećam ga po celom telu."

"Znam, znam. Sad je šansa. Alex, vreme je za novi život, za novi početak. Čak i ja mislim da batalim revije, da se povučem, otvorim školu za modeling i učim malene devojčice. I meni je dosta i mene muči."

"Znam Elizabeth, svestan sam života oko sebe pogotovu otkad sam upoznao Ameliu. Ona je...ne znam šta je ona... Ali prija mi."

"Tako mi je drago Alex. Čim sam je videla znala sam, samo što se nije onesvestila kad sam skočila na tebe. Mora biti da joj se mnogo sviđaš."

"Ona tako kaže. A ja, Lizzy, nisam siguran. Tako je mila i čista da se bojim da ću je slomiti."

"Slušaj me brate. Nisu sve žene slabe i kukavice, pusti nju da odluči želi li da reskira sa tobom. Možda se iznenadiš i shvatiš da si našao svoju drugu polovinu."

"Nemoj. Nisam još došao do toga."

"Nisi? Ko zna? Sudbina kad umeša prste, sve je moguće."

"Sudbina?"

"Da, Alex, ona ista sudbina koja je dozvolila da spasiš mene, ali ne i Emily."

.......................

Blokirao sam Ameliu. Ne znam zašto, ali trebalo mi je malo vremena sa Elizabeth. Znao sam u svakom trenutku gde je. Znao sam kad sređuje sobe na prvom, njeno lice koje se ozari kad završi, znao sam kad ode u biblioteku, sedne u onu fotelju, podigne noge i otvori knjigu. Znao sam i tad njeno lice kada se udubi u čitanje. A znao sam i ujutru da sedi na onom istom njenom mestu, pije čaj i gleda u izlazak Sunca. Sve sam znao a izbegavao sam je. Zašto? Ni sam nisam sa sobom načisto.
Elizabeth je krenula sa mnom kod Sema. Sama je izrazila želju i bilo mi je drago zbod toga.

"Ćao, ja sam Sem Bennet. Vau! Elizabeth Burlington!"

"Ćao, Elizabeth Draxler."

"Sem, Lizzy je moja sestra. Nadao sam se da može i ona sa mnom da dolazi. Imaćeš posla sa nama."

"Naravno, naravno, samo sam zatečen. Jebote!"

"Ajde, ne balavi nad mojom sestrom! Saberi se doktore!"