𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 36

•Staša's pow•

"Ali stvarno mi nije problem da ja idem.", izgovorim pomalo nestrpljivo.

Već petnaest minuta se prepiremo oko toga ko će ići s' Damjanom na terapiju, ali Luka baš i ne odustaje.

"Znam da ti nije problem, ali nas dvojica ne želimo da se ti bezveze maltretiraš. Dokazali smo ti da možemo da budemo u istoj prostoriji satima, a da se ne posvađamo.", Luka nastavi da me ubeđuje kako on treba da ide s' njim, umesto mene.

"Išao si čitavu prethodnu sedmicu. Zar ti nije dosadilo?", pokušam po poslednji put, ali ponovo ne uspem.

"Nije mi dosadilo i baš zbog toga, ću ja da idem. Ako nastaviš da se raspravljaš sa mnom, zaključaću te ovde, pa ti vidi šta ćeš onda."

Uzdahnem i shvatim da je najbolje da odustanem.

"Uredu, idi ti, kad si već tako navalio. Ali saznam li da mi šta tajite, ubiću vas obojicu."

Nasmeje se, poljubi me i ode po Damjana. Njih dvojica će me u grob oterati, kako je počelo. Ako ništa drugo, bar ću imati vremena samo za sebe.

•Luka's pow•

"Jesi spreman?", upitam odmah sa vrata i Damjan mi priđe.

"Odavno. Nije je bilo lako odgovoriti, zar ne?"

Prevrnem očima i smoreno izgovorim "Užasno je tvrdoglava. Prestala je da se prepire, tek kad sam joj zapretio da ću je zaključati."

Počne da se smeje, pa nakon što prestane, pogleda me ozbiljno.

"Molim te da joj ne dopustiš da ide sa mnom na terapiju. Ne želim da me gleda takvog, jer mislim da bi loše uticalo na nju."

"Znam, brate, sve mi je jasno. Svaki dan mi je iznova strašna ta terapija. Ne bih joj nikad dopustio da to gleda."

Zaputimo se ka bolnici, koja se nalazi nedaleko od hotela, uz neku neobaveznu priču. Kako su krenule ove terapije na koje idem s' njim, pored njegovog zdravlja koje se polako popravlja, popravio se i naš odnos. Još prvi dan nakon što sam prisustvovao njegovoj terapiji, shvatio sam da ne mogu da mrzim nekoga ko prolazi kroz takav pakao.

Iskreno se nadam da će se što pre oporaviti, jer postajem psihički umoran od ovih terapija, a znam da koliko god loše da se osećam, ne mogu dopustiti Staši da ode.

•Staša's pow•

Sedim na kauču pred lap-topom i pažljivo pratim utakmicu između Arsenala i Southamptona. Svoj pogled usmerim na mog omiljenog igrača, Dušana Tadića, koji je upravo došao do lopte. Trenutni rezultat na semaforu je 2-1 u korist Arsenala, ali ja i dalje verujem u moje Svece, iako je ostalo još samo deset minuta do kraja utakmice.

Tadić sjajno centrira i pošalje loptu do Ward-Prowse - a, koji je sasvim nesebično doda Longu. Long je šutne u dalji ugao gola, čime dovede tim do nerešenog rezultata, što nacrta osmeh na mom licu. Samo da ne primimo gol u idućih par minuta i izvukli smo veliki bod protiv Arsenala.

Čim to pomislim, Arsenal krene u napad i stvori dobru šansu. Međutim, Hoedt otme loptu Welbecku i pošalje je do Tadića, koji se nalazio na Arsenalovoj polovini terena. Predribla jednog igrača, odmah zatim i drugog, stvorivši sebi savršenu šansu. Čech izađe na njega, ali ga još jednim savršenim driblingom pređe i šutne loptu u potpuno prazan gol.

Ceo stadion se digne na noge, što od sreće, što od šoka, na ovu majstoriju Tadića. Poslednjih pet minuta meča lopta ostane u posedu Southamptona, najverovatnije zbog šoka koji su igrači Arsenala doživeli. U momentu kad se začuje sudijska pištaljka i ja počnem da skačem od sreće, Luka se pojavi na vratima. Pogleda u mene kao da nisam normalna, što mene još više nasmeje.

"Šta se desilo?"

Sedne na kauč i pogleda lap-top.

"Arsenal-Southampton. Koliko ja znam ti ne voliš Arsenal?"

"Ne volim Arsenal, ali zato volim Southampton.", izgovorim ponosno, ali odmah zatim osetim zbunjen pogled na sebi.

"Zar iko na ovoj planeti voli Southampton, sem blesavih Engleza?"

Pogledam ga uvređeno, što izazove još zbunjeniji pogled na njegovom licu. Zamisli se par sekundi, pa se klepi po čelu kao da je upravo nešto skontao.

"Tamo igra Tadić, zar ne?"

Nasmejano klimnem glavom, a on nastavi da priča.

"A on ti je omiljeni igrač, pa zbog njega gledaš klub koji je u zoni ispadanja iz lige."

"Upravo smo izašli iz zone.", pobunim se, što njega nasmeje.

"Iskreno se nadam da za mene ipak više navijaš, inače ćemo Dušan i ja imati problem kad se idući put vidimo.", zeza me dok ležim u njegovom zagrljaju.

"Naravno da navijam više za tebe, ipak si mi dečko. Ali još ću više da navijam ako me upoznaš s' njim."

Nasmeje se na moje fangirl ponašanje, pa mi obeća da će me upoznati kad budu imali sledeći reprezentativni skup.

"Kako je prošla terapija?", s' mojim pitanjem nestane njegovo raspoloženje.

"Kao i uvek. Ako sve bude kako treba, za jedno četiri meseca bi trebao da bude dobro."

"Ićiću ja sutra s' njim. Ti treba malo da odmoriš."

"Damjan je rekao da hoće sutra da ide sam. Nas dvoje ćemo do grada, a imam i ulaznice za utakmicu Barse i Rome sutra uveče. Šteta da propadnu, zar ne?"

Pogledam ga sumnjičavo.

"Jesi siguran da može sam?"

"Veruj mi da može. Ako je on tražio tako, onda će tako i da bude."

Pomirim se sa činjenicom da mi zbog nečega brane da idem na terapije s' Damjanom, pa jednostavno odustanem od toga.

"Otkud ti ulaznice za Ligu Šampiona?"

Priča o fudbalu ponovo vrati osmeh na njegovo lice.

"Recimo da znam da moja devojka obožava Barsu i Mesija, a bogami i Kolarova, pa mi nije bilo teško da ih nađem."

Nasmejem se i zaljubljeno ga pogledam.

"Još više obožavam tebe."

Spusti svoje usne na moje, pa se nakon dugog poljupca malo odvoji od mene.

"Imam još jedno iznenađenje, ali ćeš to videti sutra."

Kroz glavu mi prođu svi datumi koji su nama dvoma bitni, ali nijedan nije uskoro.

"Čemu ovolika iznenađenja?"

"Jednostavno volim da vidim osmeh na tvom licu. To je valjda dovoljan razlog."

Znam da je kraće nego inače, ali to je samo zato što planiram da napišem još jedan danas 😊 Želela sam da odvojim radnju idućeg od ovog, pa zbog toga pišem dva nastavka, umesto jednog dugog.

Hvala vam puno što ste na poslednjem nastavku skupili 40 pregleda u rekordno brzom periodu 💙 Kad vidim takve stvari, onda jednostavno poželim da vam odmah napišem novi nastavak 💙 Što vi više čitate, ja ću više da pišem 😂