#1 Samo budi tu 🔚

Trideset drugo poglavlje

-Tijana-

Prva reč,prvi zub,prvi korak. Bila je tu .
Prvo poderano koleno,prva petica u školi,prva simpatija. Bila je tu.
Bila je tu četrnaest godina i bila mi je majka.
Tih četrnaest godina je za jedan dan brisao njen odlazak.
Tih četrnaest godina je za godinu dana obrisalo njeno ne javljanje.
Tih četrnaest godina je ubilo četiri godine njenog odsustva u našim životima.

Ako sam se već navikla na život bez nje,ako sam navikla da nemam majku,zašto onda ovako boli?

Zašto me srce reže dok gledam u njene čokoladne oči.
Zašto boli dok se sećam njenih
uspavanki?
Zašto me boli dok se sećam njenih milovanja u krilu?
Zašto ako sam odavno prebolela?

Njene reči,njeni dodiri,moje odrastanje uz nju. Sve mi dolazi natrag poput bumeranga ,a opet otišla je.
Lagala je,pobegla i ostavila nas.
Našla je drugog,a mi smo izbledeli iz njenog života. Nestali smo kao da nas je gumicom obrisala.

"I mama drukčije nebo nađe.
A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.
I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah."

Odzvanja mojom glavom. Odzvanja ta prokleta pesma koja mi para dušu,kida je na sitne komade,kida dok ja ostajem šuplja iznutra.

Sanjala sam je dugo,tražila je u snovima ,a nje nije bilo kad se probudim. Zaboravila je. Zaboravila je svoju krv,sebe deo.
Odbacila nas je kao kuja kad odbaci štence.

Ja sam njeno štene. Sad shvatam da nisam prežalila,niti ću ikad.
Boleće večito ta praznina u grudima koja je ostala posle nje.

Dejmon me pridržava i lagano podiže ,a ja držim pogled zakovan za nju. Ne mogu da progovorim jer kao da mi je neko oduzeo moć govora.
Vesna ne skreće pogled nego me i dalje besramno posmatra nimalo pogodjena što me vidi nakon četiri godine.
"Ljubavi,hajde sedi ovde."
Dejmon me dovodi do fotelje i smešta me u nju.
" Idem da ti donesem čašu vode,brzo se vraćam."

Stegnem ga za ruku da ne ide ali on ne shvati i ipak ode po vodu.

Spuštam pogled dole i gledam u svoja stopala jer nemam snage da gledam u nju. Osećam njen pogled na sebi i odjednom iz mene izbija ona prkosna Tijana.
Nemam čega da se stidim,nemam razlog da gledam u pod.
Podignem glavu gore i poželim da je munje i gromovi iz kojih očiju spale na mestu.
Neka nestane,neka postane nevidljiva jer mi nije potrebna.

Nikada više. Ne sad kad sve leže na svoje mesto,ne sad kada puzzle mog života dobijaju konačan oblik.

"Ne zaslužuješ da me gledaš. Bog svakome daje decu ,a oni koji ih stvarno vole i žele ostaju uskraćeni za njih."

Ne trepće već me sluša otvorenih usta. Na trenutak ,jedan jebeni trenutak mi se učini da joj je žao ali ubrzo promeni lice u ravnodušno.
"Tijana ,kćeri.."
"Ti ćerku nemaš. Nemaš ni sina. Ja sam ćerka svoga oca,svog zaštitnika i svog heroja. "

Dejmon mi donosi vodu koju odbijam ali se zato pridržavam za njega da ustanem .
"Nije mama htela da ispadne tako.Vaš otac je.."
"Ni reč o njemu! Majku nemam već četiri godine. Postoji samo žena koja nam je podarila život ,pa nas odbacila poput stare krpe. Ona nam nije potrebna,ni sada ,niti ikada više."
"Kako ti nije žao mene,zar ne vidiš u kakvom sam stanju?"

Rukama pokazuje na svoje telo pa otkriva posteljinu i vidim da joj je leva noga amputirana.
Žao? Ne sažaljevam više nikog!

Dohvatim svoje štake pa se ponosno ispravim  i stanem pored kreveta.
"Ja sam Tijana Petrović i nemam majku. Izmilela sam se iz utrobe jedne zmije ali hvala Bogu na nju nisam ništa povukla. Imam divnog oca,divnog brata,momka koji me obožava ,a Vas gospodjo Vesna ne mogu da sažaljevam. Nema u Vama dovoljno ljudskosti da bih Vas sažaljevala. Ispred sebe vidim samo prolaznika u svom životu kog ću zaboraviti čim napustim ovu prostoriju."