ŽEDNI KRVI #1 | Trilogija 'Opsesija krvi'

Dvadeset treće poglavlje

Ako umrem pre tebe, nemoj ledja da okrećeš svetu ni Bogu, 

jer stvari uvek se slože kad odlaze oni bez kojih se može!Ako umrem pre tebe, pusti sudbinu dalje za tebe da bira, ona neka te vodi, život je samo igračka koja ti svira!

Miligram, pjesma 'Apsolutna ljubav'

-Jeste li dobro?- čujem glas tog vampira koji mi je pomogao da ustanem. Posmatra me napeto. I znam razlog za to. Ja sam ipak ljudsko biće. Od krvi i mesa. Suze mi se slijevaju niz lice. Pa ih obrišem rukom.

-Nisam, ali hvala.- odgovorila sam i okrenula se oko sebe. Maloprije nije bilo mnogo vampira, ali sada mjesto vrvi njima. Neki su ljudska stvorenja. Mogu osjetiti njihovu napetost, jer su okruženi žednim vampirima. To moraju biti lovci, na osnovu njihovog hoda. Arogantni, samouvjereni, svjesni svoje snage i hrabrosti, ali i straha i napetosti oko sebe. Svi su na oprezu.

Nove suze mi krenu niz lice. Boli me srce. 

Primjetim kako se Rebeka bori da se izvuče iz okova kojima su je vezali, ne samo onaj vampir koji je bio ispred mene, nego i nekoliko drugih vampira. Potom svi lovci pogledaju u jednom smjeru odakle se čuo zvuk trube. Nekog najavljuju? Pogledam vampire. I oni takodje gledaju prema zvuku, a i vidim da kreće došaptavanje među nekima.

-Je li moguće?
-Pa, to je on!!
-Zar nije mrtav?

Okrenem se prema vampiru koji mi je pomogao da ustanem.

-Ko dolazi?- upitam ga onako sva u suzama i zbunjena.

-Princ!- rekao je s poštovanjem i pogledao me.

-Misliš Kvin?- upitam sva uzbuđena. Zar je moguće da je živ?! Molim te, Bože, da jeste!!!

-Da, njegovo Veličanstvo, Princ Kvin Blek!- odgovori on važnim glasom i prvi put vidim tako čudno i tako veliko poštovanje steknuto zbog dobrote i hrabrosti, a ne iz straha. Dođavola, pa kako i ne bi bio dobar! Samo da ga pogledaš, znaš da je opasan... i po zdravlje i po život. Ja to najbolje znam.

Okrenem se prema gužvi koja je glasnije i veća nego ranije. U tom trenutku ugledam tri čovjeka... ne, ne čovjeka, to su vampiri. Jedan od njih je ispred druge dvojice i nosi zastavu sa grbom na sebi. Iza njih se naziru drugi ljudi. Čini se da dolazi horda. Da li je moguće da je Kvin među njima? Postajem nestrpljiva. Kada zastanu na ulazu u šumu, jedan od dvojice koji su nazad pomakne se naprijed i najavi glasno:

-Njegovo Veličanstvo, Princ Kvin Blek!!!- začujem prodoran zvuk trube. A potom se i ona druga svojica izmaknu i napokon vidim Kvina.

Zaboga, kako ga je dobro vidjeti nakon svega! Izgleda mi ljepše nego ranije. Crna kosa mu je razbarušena, a crni kaput dug do polovine listova mu viori iza nogu, jer su krajevi kaputa razdvojeni, a ni ostatak nije zakopčan. Zbog toga vidim široka prsa ispod uske crne pamučne majice. Mišići na bedrima mu se grče i pokretaju pri svakom koraku, a i čitava pojava je sve prisutne ostavila bez daha. I ja sam među njima.

Moj dobri Bože!

Dok mi srce udara o rebra, a moje nervozno disanje hvata onaj poznati luđački tempo kad god ga vidim, osjetim i onu prazninu u glavi, a usta mi ignoriraju upute mozga da izgovore bilo šta. Stojim ondje i piljim u tog muškarca, a i on pilji u mene. Svaki put njegov bi me glas sledio na mjestu, ali ovaj put i bez glasa, sam pogled na njega... pogled na njega me pretvorio u ukočenu, drhtavu olupinu. 'Živ je! Živ je!', srce mi lupa sa svakom riječju.