ŽEDNI KRVI #1 | Trilogija 'Opsesija krvi'

Trideset treće poglavlje

  "But then you make me feel crazy... You make me feel like it's my fault." 

Selena Gomez

-Anastasija, probudi se. -čula sam Kvinov glas iznad sebe.

-Odlazi. -rekla sam i pokrila se preko glave sa prekrivačem. Da, miriše na njega. Ali sve miriše na njega pa nisam baš mogla samo leći negdje gdje nema njegovog mirisa. A to me ubija. Tako blizu, a tako daleko.

-Trebamo ići u lov, Anastasija.

Odmah sam skočila. -Ovako rano ujutro? -i onako sva rasčupana sam ga pogledala. Spavala sam u njegovoj majici, jer nismo otišli u dekinu kuću da uzmemo još stvari. Tako da sam morala uzeti njegovu da ne bih spavala u istoj odjeći u kojoj sam bila i u kojoj ću biti sljedeći dan.

On je zastao. Gutao me pogledom. Aha, kad sam bila gola i trljala se od njega nije me htio, a sad sam mu privlačna ovako raščupana i pospana? Ha. Malo sutra. Ignorirala sam njegov pogled i ustala. Na brzinu sam otišla u kupatilo da obavim malu nuždu, umijem se i operem zube, i vratila se u sobu da se presvučem. Kvin je još tu. Na istom mjestu gdje sam ga ostavila u podnožju kreveta. Gleda u krevet.

-Možeš li izaći? -upitala sam i prišla svojoj odjeći. On me pogledao neutralnog izraza lica i odmjerio me onakvu samo obučenu u njegovu majicu koja mi je do pola bedara. Zna da sam gola ispod. Ali sinoć ga nije bilo briga, pa nije ni mene sad.

-Nemaš ništa što već nisam vidio. -odgovorio je. Opa, vratio se Gospodin Umišljeni? Odlično. Sad se može vratiti tamo odakle je došao.

-Da, jesi vidio, i to baš sinoć. Ali, šteta, sinoć me nisi htio gledati, pa ne znam zašto bi sad? -rekla sam ga sa podignutom obrvom. -Izlazi van.

-Neću, Anastasija. Trebaš se naviknuti da se oblačiš ispred mene. Muž ću ti biti. -rekao je to tako ležerno i arogantno, kao da me sinoć nije bacio preko pola sobe.

-Onda ja baš i ne moram ići. Znaš, idi ti. Dobro mi je ovdje sasvim.

-Anastasija. Nemoj me ljutiti nego se oblači da idemo u lov. -stegnuo je vilicu. Čula sam da je škljocnula.

-Ali ja ne moram. Izvoli se idi hraniti. Ja ti nisam potrebna. Sinoć kad si mi trebao, odbacio si me. A možeš se i bez mene hraniti. Tako da slobodan Vam put, Prinče. -rekla sam nabijajući mu na nos po deseti put scenu od sinoć i još sam se na kraju naklonila podrugljivo.

-Tako? -upitao je on tiho. Napet je. To vidim. Ali i da me povrijedi, ne može više nego što me je već povrijedio.

-Baš tako. -kimnula sam glavom kao konačan odgovor.

On je zamišljeno kimnuo gledajući me. -U redu. -izjavio je smireno, a onda je izvukao mobitel iz džepa i tipkao po njemu. Podigao ga do uha gledao u mene.

-Da, ja sam. Nećemo u lov. Nađi mi nekog dobrovoljca da da krv. -zastao je, pa odgovorio. -Da, što je prije moguće. Hvala. Vidimo se. -sklonio je mobitel sa uha, ugasio poziv i stavio ga u džep. I sve to bez da me je prestao gledati u oči.

I bez ijedne riječi više upućene meni, on se okrenuo i izašao iz sobe. Uhh kako me nervira! Eh, pa nadam se da će mu doći neka stara baba! Proklet bio! Nogom sam lupila od pod.

Nije prošlo ni pola sata, kad sam čula kako Kvin silazi niz stepenice i ide hodnikom do ulaznih vrata. Ja sam bila u kuhinji pa čula. Provirila sam iz kuhinje ka ulaznim vratima.

-Prinče. Ovo je dobrovoljac za darivanje krv. -rekao je stražar na vratima.

Nisam vidjela ko je, jer mi je Kvin zaklanjao pogled. Haman je zauzeo čitav prostor vrata. Gad! A zatim sam čula glas. Curica? -Prinče, tako mi je drago da sam Vas upoznala. Bit' će mi zadovoljstvo dati Vam ono što trebate.