Daljina među nama

21

Leo

Ne razumem kako tako pametni ljudi mogu biti toliko nesigurni? Gledam mog sina i Ateau, i zajedno su izvanredni ali čim im priđe neko sa strane kao da se povlače. Meni to ne smeta ali kako je njima? Da li se osećaju isključeno? I kako će dođavola ovo funkcionisati? Namam odgovor ni na jedno pitanje ali znam da su oboje moji i ako treba zauvek da im prevod šta svet zapravo misli radiću to, neću dozvoliti nikome da ih povredi.

Zvono mog telefona me trgne iz mojih misli.

- Rejčel – odavno se nismo čuli.

Rejčel je moglo bi se reći moja prijateljica. Ima sina Noinih godina koji je bolestan. Luk je autističan baš kao što smo mislili i da je Noa, upoznali smo se u bolnici i tako smo se sprijateljili, bili smo podrška jedno drugome. Pre tri meseca odvela je Luku na lečenje van države i od tad se nismo čuli.

- Zdravo Rejčel – javim se.

- Ćao Leo, kako si?

- Dobro, odlično. Ti? Kako je Luka?

- On je isto. Noa?

- Noa je zapravo jako dobro.

- Drago mi je što to čujem, naše lečenje nije dalo nikakve rezultate.

- Žao mi je što to čujem.

- Znam, jesi li za kafu sutra? Možemo da povedemo i decu.

- Da, moramo da razgovaramo o mnogo čemu – pogledam kroz prozor u Nou i izdahnem.

- Zovem te sutra.

- Važi.

Prekinem vezu i spustim telefon. Ni sam ne znam kako sam imao ovliko sreće.

. . .

- Trebalo bi češće da zoveš – zagrlim Ateu.

- U redu – rekla je jednostavno.

- Taj projekat . . . . koliko će trajati?

- Veovatno još mesec dana ali ukoliko budemo napredovali kao i do sad velika je verovatnoća da ću biti slobodna svakog vikenda.

- To je odlična vest, samo me nazovi da te pokupim važi?

- Hoću.

Dozvolio sam Noi da se prvo pozdravi sa njom, a zatim sam se i ja pozdravio. Ne znam kako će izgledati ova veza ali znam da želim da je čekam, ona je vredna toga.

. . .

- Tata, ja u stvari nikad nisam voleo da se družim sa Lukom.

- Zaista? – pogledam u Nou. Pošli smo da se vidimo sa Rejčel i Lukom.

- Znam da nije u redu izbegavati decu sa autizmom i da nije on kriv za svoje stanje ali on bukvalno ne zna gde se nalazi, uvek sam ga se po malo plašio.

- Mislio sam da se dobro slažete.

- Na osnovu čega si to zaključio? – pita me.

- Obojica ste bili . . . mirni – stvarno na osnovu čega sam to zaključio? Na osnovu dijagnoze autizma?

- Tata, žao mi je što sam dozvolio da misliš da sam bolestan, iskreno prijatnije mi je bilo sa Lukom iako me je plašio nego sa drugom decom.

- U redu je sine – zagrlim ga snažno.

Igraonica u kojoj smo se obično nalazili Rejčl i ja zove se "Jednakost", to je posebna igraonica za decu sa posebnim potrebama, osmišljena je kao neka vrsta radionice za decu i roditelje u kojoj možeš popiti kafu dok neko drugi čuva tvoje dete.