Zvuk tišine

Treća

Hibiskus
  

Cvet.
Zapadne nam za oko zbog svog neobično lepog oblika
I uprkos nesavršenim listovima uspe da nas očara.

Primetimo ga zbog njegovog jakog mirisa koji uspe da nas omami.

Zavolimo ga zbog sreće koju u nama budi samom svojom pojavom.

Čuvamo ga jer ne bismo želeli da nas njegova magija napusti.

Skrivamo ga od drugih jer tu čarobnu prašinu pohlepno i ljubomorno želimo samo za sebe.

A uplašimo ih se zbog njihovog oštrog i velikog trnja.

Slično je bilo i sa ljudima.
Zapadnu nam za oko zbog svog izgleda
I uprkos njihovim manama prigrlimo njihova srca.

Primetimo ih zbog ponašanja,
Bilo ono nadmeno ili samouvereno,
Nekako uspe da nas očara.

Čuvamo ih jer im dozvolimo da nas dopunjuju, dozvolimo im da nam znače.

Skrivamo ih jer ne volimo da delimo sopstvenu tajnu radost.

Zavolimo ih zbog osećanja koja u nama izazivaju
Jer nam se dopada šta smo postali uz njih.

Ali se ne plašimo njihovih ruku.
Snažnih i nepredvidivih.
Plašimo se napuštanja,
Odlaska
I samoće.
Plašimo se osobe koja će ostati
Kada oni odu.
Plašimo se da nećemo biti potpuni
Jer smo dopustili nekom drugom da nas sastavi.

Međutim nisu svi isti.
Čim sam njega videla,
Znala sam, da on nije običan čovek.
Znala sam, da on nije samo običan cvet.
Jer njegove latice nisu bile crvene.
I njegova stabljika nije imala trnje.
I njegov miris nije bio kao od svih ostalih.
On je bio drugačiji.
Za druge, bio je ruža jer ih je zadivio svojom savršenošću.
A za mene, bio je hibiskus jer me je zadivio svojom nesavršenošću.

~♡~