Ljubav na svjetskom prvenstvu

11.

Budi me Vedranino deranje.
" Vedrana šta se dereš tako rano ujutro?"
" Rano? Selenia 13 je sati."
" Pa dobro nema veze, šta se dereš?"
" Da te probudim."- ma super. Okrenula sam se na drugu stranu i ubrzo opet zaspala. Nakon par minuta osjetim hladnoću po svom obrazu. Sad je gotova. Ustala sam se iz kreveta i počela je loviti po sobi. Kada sam je ulovila bacila sam je na krevet i počela je škakljati. Ne voli to. Kada mi se više nije dalo otišla sam do kupatila, obavila higijenu i obukla se. Zatim smo otišle u kuhinju, da vidimo ima li šta za jesti, pre kasno je za doručak, a rano za ručak, ručak je tek od dva. Super. Bio je jedan restoran do našeg hotela. Nadam se da će nas pustiti unutra jer je to restoran za Hrvatsku reprezentaciju. U restoran smo ušle bez ikakvih problema. Ubrzo je došao konobar i naručile smo. Nakon par minuta, pogađate, ulaze oni. Baš krasno, čovjek ne može niti jesti u miru. Do nas je došao Perišić. Bila sam začuđena ali ok.
" Dobar dan, oprostite na smetnji, ali htio sam te pitati jesi li ti možda Selenia, koja igra za žensku hrvatsku rukometnu reprezentaciju?"
" Da jesam Drago mi je."
" Oprosti ja sam Ivan Perišić. Moja djeca te obožavaju, bili mogla molim te dati mi autogram za njih bili bi presretni.?"
" Naravno da bi mogla." - izvadio je papirić i kemijsku i dala sam autogram. Rekla sam da ih puno pozdravi od mene, rekao je da hoće, zahvalio mi se i otišao je sjesti nazad za stol. Ja ne mogu vjerovati da djeca danas prate uopće ženski rukomet. Pa ja znam po sebi, više gledam kada muški igraju nego ženske. Zanimljivije je, napetije, nekako je veći gušt gledati. Ali stvarno lijepo od njih. Vedrana me samo zbunjeno gledala.
" Vidim vole te djeca pratiti?"
" Da, nisam ni ja znala, iskreno, začudilo me malo."
" Mogu li se ja s vama družiti zvijezdo?"
" Razmisliti ću."- rekla sam u šali, što je naravno i shvatila. Nasmijala se i nastavile smo jesti.

MARKO R. P.O.V.
Ulazimo u restoran i čujem Perišića kako nešto pita.
" Ajme ljudi jel ona cura Hrvatska rukometna reprezentativka?" - svi su pogledali u njenom smjeru. Kada sam pogledao i ja vidio sam da su to Vedrana i Selenia za stolom. Primjetile su da ulazimo ali nisu preveliku pažnju obraćale. Perišić je došao do njih i primijetio sam njihove zbunjene poglede, ali ubrzo su shvatile i nasmiješila su mu se. Nešto su još razgovarali pa joj je Perišić dao neki papirić i kemijsku. Vratio se s osmijehom od uha do uha. Bio je cijeli dan veseo što je ispunio svojoj djeci želju.

SELENIA P.O.V.

Pojele smo i otišle smo iz restorana. Bilo je nekih 15 sati. Već dva sata sjedimo ovdje. Izašle smo i odlučile otići do nekog tržnog centra. Malo smo se prošetale i ubrzo se vratile. Naši životi su trenutno jako dosadni. Ne znamo što raditi. Sutra igramo utakmicu. To je zadnja utakmica u skupini, kako god prošlo, idemo u četvrtfinale. Naravno voljeli bi da pobijedimo. Dečki danas imaju trening tako da se Vedrana baš i ne može družiti s Markom. Predložila da ih odemo gledati ako možemo, ako je slučajno otvoren trening. Nažalost nije bio. Ustvari, život je ovdje jako dosadan, možda je lijepo, ali predosadno je čekati dan utakmice. Kada je taj dan ja sam preuzbuđena. Kao malo dijete kada ima rođendan. Tako je bilo i od kad sam bila mala. Svaki put, par dana pred utakmicu ja sam bila jako uzbuđena, ne znam zašto ali obožavam sam gledati nogomet. Imala bi veću tremu nego kada ja igram svoju utakmicu. Treniram rukomet od treće godine pa sam se i navikla. Nikada me nije bilo strah. Željela sam samo sve više od sebe dati. Uvijek se trudim dati sve od sebe za svoj klub, a sada, se sva ta borbenost seli u drugi klub. Jako mi je žao što idem. U tom sam klubu od kad znam pričati, hodati, trčati. To je moj drugi dom. Više sam na treninzima, utakmicama i u dvorani provodila vrijeme nego kod kuće. Ali svemu dođe kraj pa tako i ovome. Pričam sada ko da umirem za par sati, ali jako je teško napustiti sredinu u kojoj si odrastao, gdje si se rodio. Odlučile smo se obući u kupaći i otići na bazene u hotelu. Ostale smo dosta tamo. Nismo ništa posebno radile. Nakon bazena odlučile smo ići malo vidjeti i upoznati grad. Uskoro opet idemo u drugi grad, i to već sutra. Ne znam koji jer ga ne znam izgovoriti. Otišle smo do hotela, istuširale se, spremile i krenule u grad. Uzela sam i Arthura sa sobom. Ne mogu ja bez svoje duše. Pješice smo išle do grada jer nam stvarno nije dugo trebalo. Kada smo došle u grad bilo je nekih 18 sati, vrijeme jako brzo leti kada se kasno probudite. Inače, Vedrani je brzo rođendan. Ne znam što da joj kupim, a glupo mi ju je pitati jer neće onda biti iznenađenje. Uvijek mi je govorila kako želi nekakav ne znam što puno šminke. Znam da mi je poslala link jer si je mislila kupiti ali kada je vidjela cijenu skoro je pala u nesvjest. Zato postoje najbolji prijatelji. Ako ništa znam što ću joj kupiti. Vedrana nije jedna od onih cura koja se toliko našminka i zacementira si facu da je druga osoba. Voli se šminkati ali ništa pretjerano. Jako se voli šminkati u neka čudovišta, znam da smiješno zvuči ali da, i ide joj jako dobro. Vedrana salvi 22. rođendan. Da starija je od mene, par mjeseci, ništa strašno. Kada smo obišle cijeli grad vratile smo se u hotel. Bilo je 20 sati, ja sam se odlučila baciti na posao. Otišla sam na taj link koji mi je poslala i naručila da dođe. Doći će za tri dana, dostaviti će mi u drugom hotelu. Njoj je rođendan za četiri dana. Nakon par minuta na mobitel mi dolazi poruka. Nepoznati broj.
" Hej Selenia, Pjaca je, oprosti što ti smetam ali moram te nešto pitati, pošto si ti Vedranina najbolja prijateljica, je ti ikada rekla nešto što bi baš htjela, jer, rođendan joj je brzo a ja ne znam što joj kupiti."