Veni Vidi Vivi

Dvadeset i tri

Raščupana prilika koja je pretila da poplaši sav živi svet na planeti, upravo se šunjala kroz mali prostor, izmedju stolova i stolica, na prstima što je tiše mogla, samo da ne bi prekinula trenutak nežnosti koji pred sobom vidi.
Moja sestra navaljena na Deksovo rame, uživa u češkanju duge joj plave grive.
Prstima jedne ruke, prolazi joj kroz kosu, drugom rukom miluje joj trbuh.
Trbuh?
O, Bože, meni nije bilo mesto ovde i sada, najbolje je da se odmah maknem, ovo je njihov trenutak, ovako treba da im bude.
Mirno i lepo...

Rešena da se povučem natrag u svoju sobu, naravno budem i osujećena u svom planu.
Boris je jedva otključao stan i vidim ga pred sobom, sa razdrljanom košuljom i kartonskim čašama u rukama kako ulazi.
Rukom mu pokazujem da bude tiši, ali on kao za maler, šutne cipele i napravi buku.

Deksovog i Lilinog momenta nema više...

- Uspavana lepotica se probudila! - viknula je Lili i krenula prama meni.

- Izvini, nisam htela da vas prekinem - i stvarno mi je žao zbog toga.

- Endži....

- Volim te! I jako sam srećna zbog tebe!

Grli me. Moja starija sestra od ujaka, grli me kao nekakva devojčica, nesiguna i sebe, kao da traži u meni podršku i utehu.
Deksov pogled mi govori sve što trebam znati. Ovaj će muškarac za moju Lili da da sebe, da svoje telo položi ispred nje, da po njemu gazi.
Ovaj čovek je voli iznad svega, a strah koji oseća Lili? Neosnovan je.
Samo je dve godine starija od mene, a čini mi se da je uplašenija od Marte i mene zajedno!

Svi smo svesni da niko od nas ne zna šta može doneti novi dan, ali svi uprkos tome hrlimo napred. Život je niz nepredvidivih okolnosti sa kojima se svakodnevno srećemo. Mi nismo algoritam, da se možemo prethodno programirati, niti možemo sve predvideti. Život nije ravna linija, život je niz uspona i padova...

- Oni će da se vole? Biće složni?

- Biće, mila.

Sada ja nju tešim i uveravam u nešto što niko ne može da garantuje.

Biti roditelj, shvatila sam, je put vijugav i dugačak, put je pun trnja, odricanja i vaganja.
Na nama je da našu decu vaspitavamo onako kako to najbolje znamo, da im utkamo vrednosti koje treba poštovati, ali ne možemo garantovati za ishod.
Najviše od svega, ne možemo garantovati da ćemo na putu stvaranja dobre odrasle osobe i uspeti...

- Endži? Kenjaš kao foka!

- Lili? Dudlaj djoku sledeći put, ako nećeš da čuješ šta imam da ti kažem.

Naravno, savršen momenat dve sestre morao je da uništi zadah viskija. Jebao ga viski u vrh guzice. I duvan, za kojim čeznem.

- Šta se tebi desilo?

Boris mi prilazi i baš vala kandiše na kafanu, a u ruci mu dobropoznat dezen kartonske čaše iz njegovog kafića.

- Ništa, srećo... - ljubi me u čelo, u obraz, slobodnu ruku poleže na nešto što još trudnički stomak nije.

Uzimam svoju čašu, jer je moja, jer na njoj piše Andjeo i otvaram je. Divan miris Rtanjskog čaja opija mi čula i želja da ga odmah popijem je ogromna.

- Ovi je moje, verujem! - javila se Lili i uzima drugu šolju čaja... - Nešto se desilo - šapuće mi, jedva je čujem.

- Nešto jeste... - ni meni nije jasno zašto zaudara kao bure.

- Bojan je bio u vikendici na jezeru. Nije mi sav svoj, tako da, bilo bi pametno da se sklonite na par dana, dok ne vidim šta smera. Možda da vas dve povučete Anju i krenete na neki odmorčić.