Emily

Part 6

Nakon filma, Mihajlo i ja smo izašli da se prošetamo. A Stefan i Andrea su ostali sa tri flaše vina. A i neka budu malo sami, sviđaju se jedno drugom. Odjednom su mi se u glavi stvorile te ledeno plave oci.Da li je Kristijan bio u mojoj sobi? Da li je prisluškivao naš razgovor? Mrštim se pri toj pomisli.

"Je l' si ok?" Pita me Mihajlo i grli jednom rukom.

"Jesam, hoćeš da idemo na palačinke? Jede mi se nešto slatko." Kažem kako bih skrenula temu. Ne želim da mu pricam o Kristijanu, pogotovo ne sa njim. Ni o tome kako ga se plašim, ali ne mogu da ga izbacim iz glave.

"Naravno." Smeje se i odlučujemo da odemo u onaj restoran u kom smo smo danas bili.
Nakon što smo seli i naručili dve palačinke i dve koka kole, počinjemo priču o porodicama.

"Zašto su tvoji u Holandiji? Zbog posla?" Naslanja se stolicu i prekršta ruke.

" Mhm. A tvoji?" Nervozno odmahujem glavom.

"Nisam u dobrim odnosima sa mojima. Roditelji su mi razvedeni, i ponovo venčavani i imaju još dece pored mene. Ali iz drugih brakova." Deluje mi ozbiljnije nego malo pre.

"Kako se osecas zbog toga?" Ne znam zašto, ali dok pričam sa njim, imam osecaj kao da se sve to meni desilo.

"Pa... Kad sam imao trinaest godina, za mene je to bio haos. Sad je laganica."Uspravlja se i naslanja ruke na sto.

"Moji su oduvek bili ok prema meni i stalno su mi sve kupovali. A tata mi daje novac i obezbeđuje sve materijano, a meni je ponekad potreban samo njegov zagrljaj. Pa eto,čak se nije ni pozdravio sa mnom onda kada je krenuo u Holandiju."Spuštam pogled i odjednom tuga menja nervozu koju sam do sada osećala.

"Ma nije baš uvek onako kao što se čini.Verujem da tvoji mnogo vole. I zahvaljujući ljubavi u porodici, ti si takva kakva jesi. Srećna." Utešno se osmehuje i hvata me za ruku. Kada bih mu rekla samo koliko sam sjebana. Prvo zbog Kristijana, drugo sto bas i nemam toliko roditeljske ljubavi, nemam ni drugarice, ne izlazim... ne radim ništa zanimljivo.

"Da, ljubav je najbitnija u porodici."Odlučujem da prećutim i upućujem mu jedan lažan osmeh.

"A i u vezi." Nežno mi mazi ruku i postaje mi neprijatno.

"Ugh, ne poznajem takvu ljubav. Mislim, naravno, imala sam dečka i sve to, ali nikad nisam bila ludo zaljubljena niti sam ikada ikog ludo volela."

"Ma polako. Pronaći ćeš osobu koju ćeš da voliš. Ali ako hoćeš da znaš, ljubav je sačinjena od sitnih gluposti, ali koje te zasmejavaju. Ljubav su ti one poruke koje ne govore ništa a govore sve,na koje i ne obracas paznju kada stižu svaki dan ali postanu opsesija kada pocnu da izostaju." Gleda me u oči i čini mi se da sam nešto slično pročitala skoro.

"A hoću da znam, kakav je osećaj kada nekog voliš? Je l' više ne obraćaš pažnju sta se dešava oko tebe?" Pitam ga. Gledam u naše isprepletane ruke i osećam čudnu toplinu. Osećam da je bolje biti ovde, sa Mihajlom, nego kod kuće razmišljajući o Kristijanu.

"Ma ne. To su samo priče. Kad nekog voliš, trudiš se da budeš sto bolji u svemu kako bi zadivio tu osobu. Jedno je kad nekog voliš a drugo je kada si zaluđen." Mršti se i odmahuje glavom.

Stižu palačinke i odmah počinjemo da jedemo.

"Ja sam zaljubljena u mesec i zvezde. Nekako mogu po celu noć da ih gledam. Kada sam tužna,oni me teše, pružaju neku čudnu pozitivnu energiju. Takođe sam zaljubljena u bele rade. I..."

"Mogu da ti napravim venčić od belih rada"prekida me.

"Stvarno?" Gledam ga i širim oči od oduševljenja.

"Stvarno. A što se tiče meseca i zvezda,možemo kasnije da legnemo na travu i da gledamo u prelepo zvezdano nebo. O, pogledaj, mesec je pun."Diže pogled ka nebu a ja za trenutak zadržavam pogled na njegovom licu. Prelep je. Ima prelepe crte lica i prelepe oci... I izlgeda tako nevino dok posmatra nebo.

Gledam u nebo. Čini mi se da je ova noć posebna. Sedim sa dečkom koga kratko znam a koji me mnogo privlači i u koga se zaljubljujem. I sigurna sam da je bolji od onih momaka koje znam. I sa kojim jedem palačinke. Na trenutak prekidamo sa pričom i nastavljamo da jedemo. Nakon jela, uspevam da ga ubedim da platim i odlazimo u park. Ja izuvam cipele jer me žuljaju, a na sebi nosim belu haljinicu. Onu koju mi je Kristijan kupio. Baš kao što je i rekao, legli smo na travu. Ćutimo. Imam osećaj da ne mogu ni rečenicu da sastavim. Između nas je bila neka privlačnost. Hvata me za ruku i privlači me u zagrljaj. Ležim na njegovim grudima. Ni najudobniji dušek ne može da se meri sa ovim. Ležimo, tako zagrljeni par minuta.

"Prelepa si."Kaže i pomera mi kosu sa lica.

Osmehujem se i privlačim bliže. Osećam tremu. Ne znam šta bih trebalo sa uradim. I kao odgovor na moje misli kreće ka meni i postajemo jako blizu jedno drugom. A onda mi stavlja ruku na obraz, privlači se jos bliže i nežno spušta usne na moje.
Nešto me tera da mu uzvratim ali nisam sigurna. Ako je Kristijan ovde...?

"Nešto nije u redu?" odmičem se i on me zbunjeno gleda.

"Možemo li da prošetamo?" To je najgluplji odgovor koji sam mogla sa smislim. Klima glavom i pomaže mi da ustanem. Šetamo u neprijatnoj tišini pod zvezdanim nebom.

"Ne shvatam, je l' sam uradio nešto pogrešno? Ili je previše rano. Izvini ne znam šta mi je bilo..." zastaje i okreće se ka meni. Dvoumim se da li da mu kažem ili ne... Ne, ne smem.

"Ne, ne, samo sam umorna, ovo je bio dug dan." Ne mogu da verujem. Reči same izaze iz mene. Odbijam ovakvog dečka? Definitivno nešto nije u redu sa mnom. Ali opet, znam ga samo jedan dan. Čudno je, ne znam šta mi se dešava.

"Odvešću te kući." Upućuje mi nežan osmeh i grli me. Šetamo do kuće i ispraća me do vrata.

" Laku noć."Kaže i ostavlja mi poljubac na obrazu. Okreće se i odlazi. Pre nego što postanem svesna šta radim, trčim ka njemu i hvatam ga za ruku.

"Hej, ostani,molim te." Preklinjem ga. Gore je sigurno Kristijan i čeka me. Plašim se da budem sama u sobi, možda me bude povredio nakon ovoga što se desilo sa Mihajlom.

"Sigurna si?" približuje mi se i sklanja mi pramen kose sa lica. Ježim se od njegovog dodira. Definitivno nisam trebala da pijem vino malopre.

"Da." Pružim mu ruku. "Dakle, ostaješ?"

"Ako ti tako želiš" Prihvata moju ruku i zajedno ulazim u kuću.U dnevnoj sobi leže Stefan i Andrea, mrtvi pijani ali bitno je da su zaspali. Tiho prolazimo pored njih i penjemo se uz stepenice do moje sobe.

"Idem samo čas da se istuširam i presvučem.Ti možeš u Stefanovo kupatilo." Uzimam čist veš iz ormara i upućujem mu osmeh.

"Važi." Uzvraća osmehom.