Ми смо Цигани

и када дође туга...

Истог тренутка смо улетели у такси и успут сам му испричала о чему се ради, на путу до аеродрома Никола Тесла у Београду. Плакао је као киша... Први пут у животу сам га видела како плаче. И била сам тако немоћна да било шта урадим да му буде боље. Обоје смо били скрхани. Ухватили смо први лет за Берлин и за отприлике три сата лета стигли смо у Немачку.  Запрепашћујуће брзо. Затим смо од њиховог аеродрома за двадесет минута стигли у највећу градску болницу у Берлину. Марко је нешто разговарао са сестром на шалтеру на немачком и брзо сазнао у којој соби је његова мајка. Трчали смо уз степенице колико нас ноге носе. 
Стала сам на врата собе и несвесно плачући посматрала Марка који је чучећи поред мајчиног кревета нешто шапутао. Пришла сам ближе и чула га, изговарао је Оче наш. Потом се три пута прекстрио и почео опет да шапуће "кево, молим те, није фер да ме и ти сада оставиш. Чујеш ли ме, кево? Тешко ми је да те гледам такву пробуди се... Ја сам крив за све, опрости ми. Знам да  ниси волела што волим Звезду откада нема тате и знам да ти је тешко да прихватиш да јој је тата дао живот али молим те само се пробуди. Опрости ми, али ја морам да будем уз моју Звезду, тата не би волео да је оставим.Молим те, опрости..." Шапутао је стежући јој руку.
"Ја сам крив за све" једва је изговорио и почео да рида од плача, устао је и пошао ка мени... Стегла сам га у загрљају.
"Данице, нешто мораш да сазнаш.... Онај човек који је разговарао са твојим оцем... Није Јанковић и није мој отац. Мој отац је пре много година убијен у тучи навијача. Његов најбољи пријатељ који је такође погинуо те вечери био је у гужви навијача и сасвим случајно је упао у тучу и наравно ћале се умешао. Међутим обојица су искрварили. Мој отац је заправо имао јако унутрашње крварење од удараца у стомак које је задобио. А Исидора није моја сестра од стрица већ полу сестра. Мамин други муж, који сада живи са нама је њен отац. Он живи са нама скоро читав мој живот и дивна је очинска фигура али није мој прави отац..." То је било толико страшно. Нисам могла да верујем. "Данице, ако кева умре.... "
"Побогу човече, не причај глупости... Издржаће она... Вук је јавио Дејану и Исидори доћи ће сутра"
"У реду, ми ћемо бити у нашем стану, уствари ти ћеш а ја ћу се вратити овде... Морам да будем поред ње и да видим када се пробуди"
"Онда ћу и ја остати овде!" Одлучно сам рекла и узела га за руку и повела до седишта у ходнику испред собе да мало седнемо. Нисам се одвојила од њега. Поново је устао и пошао ка својој мајци. Ја сам пошла за њим. Поново је почео да јој прича "Кево, некад си и ти волела Звезду сећаш се? Ти и тата сте ме заједно водили на текме. Хајде, нека то твоје лавовско срце издржи па ћемо ићи опет заједно. На текмама суперлиге Србије је мирно, видећеш, нема сукоба. Извини кево, ја не могу без ње... Морам у Србију, морам на Маракану. А ти мораш да упознаш моју звезду Даницу. Ајде, кево отвори очи погледај је како је лепа... Сутра ће доћи Исидора... Ајде кево, молим те..." Пао је на колена и плакао поново.
У ходнику се појавио његов очух и тихо је пришао.
"Сине, је л јој боље? Шта кажу лекари?"
Марко га је само погледао и рекао да му је сестра рекла да се још не зна. Удар је био толико јак да је пала у кому али није сигурно да ли ће се пробудити. Остаје само да верујемо да хоће.