Relics: Curse Of The Ring

xxi

Tesa:
Bolje bi ti bilo da pratiš nastavu.

Ja:
Ko kaže da ne pratim?

Bacim pogled na šta profesor piskara na tabli iz Demokratije pa se vratim na dopisivanje sa Tesom.

Tesa:
Ja.
Jeste sredili vilu?

Ja:
Već se pročulo, ha?

Tesa:
U subotu još. Nisam htela da se namećem.

Hufnem tiho na to, ne verujući da je to rekla.

Ja:
Ti nisi htela da se namećeš?
Mačke će da padaju sa neba.

Tesa:
Ti ćeš da padaš sa neba kad te se dočepam...

Zvono me prekine u tipkanju pa stavim telefon u zadnji džep, pakujući svoje stvari u torbu pre nego što se izvučem napolje iz učionice. Ponovo izvadim telefon i sad primetim u poruku od Julije.

Jule:
Profa fizike se nije pojavio.

Smrknem se i osmotrim hodnik, požurujući do izlaznih vrata. Pogledam kroz njih i vidim da mu ni auto nije tu, iako sad trebam imati čas kod njega.

Ja:
Koji Lovac ga prati?

Jule:
Viliam Balrez, ali mi se ne javlja.

Opsujem tiho i istrčim napolje, požurujući do svog auta.

Ja:
Pošalji mi profesorovu adresu. Odmah.

Jule:
Pazi se, javiću momcima ako su slobodni da ti se pridruže, ali ja ne mogu nikako.

Uskočim u auto i pritisnem pedalu, ukucavši adresu na GPS u telefonu. Julija mi pošalje Viliamov broj i pokušam par puta ga pozvati ali mi se ne javi. Parkiram se par mesta dalje od profesorove kuće i uzmem bodeže, ovaj put svoje, i sakrijem ih u jaknu. Izađem iz auta taman što se Konor parkira pored mene, brzo mi se pridružujući sa svojim noževima.

,,Zvao sam ga ali se ne javlja."

,,Takođe." Polako priđemo klasičnoj beloj kući, malo zapostavljenoj sa crvenim starim kamionetom ispred.

,,Ono je njegov auto." Konor šapne, pokazujući na crno auto niz ulicu, sakrivenog iza drveta i očigledno praznog. Okrenemo se prema kući i ja krenem pozadi, dok Konor ostane napred. Provirim kroz prozor ali vidim samo prazan dnevni boravak. Polako se prikradem na zadnja vrata i otvorim samo par centimetara. Ušunjam se unutra i završim u praznoj kuhinji. Svuda oko mene su otpaci hrane, prljavi tanjiri i šolje, ni jedan deo čist. Uzmem bodeže u ruke i uđem u prazan dnevni, vraćajući se u hodnik taman što Konor siđe sa sprata. Odmahne glavom i pogledamo u poslednja vrata, verovatno od podruma sa ključem u bravi. Polako ih otključam i otvorim, tiho silazeći niz stepenice. Stanemo ispred metalnih i debelih vrata i osetim kako mi se koža naježi na svukove iznutra. Režanje, krvoločno i besno, sa pokojim mumlanjem. Konor kimne pored mene i ja otvorim vrata, zaledivši se u mestu.

Stariji čovek, negde kasne četrdesete, leži na betonskom podu sa lokvom krvi ispod njega i ne pomera sa, njegova odeća poderana i razbucana na sve strane. A blizu njega je velika zver, poput ogromnog vuka sa razvaljenim udovima i vilicom poput ajkule, bez očiju ali sa velikim ušima i njuškom. Zareži na nas, telo crno i svo od mišića, sa ožiljcima svuda preko.

,,Viliam..." Konor izdahne i zver se lansira na nas. Skočimo u suprotne strane, ja prema Viliamu. Brzo mu proverim puls dok se Konor pozabavi zverkom.

,,Mrtav je." Izdahnem teško i Konor opsuje, primajući udarac od besne zveri. Brzo se priključim borbi i skočim na demonova leđa, psujući kako on počne da se rta. Konor pokuša da se provuče ali ne uspe već ga zver udari prednjom šapom i on odleti u zid. Zver počne da se trese kako bih spala i uspe, a ja završim pored njega. Ono urlikne i opasno se približi da mi odgrize glavu, kad odjednom samo padne preko mene. Zaledim se u strahu ali čujem kako se Konor nasmeje.