14 dana i 9 sati-završena✔️

"3. Poglavlje"

-Dovraga ženo! Šta radiš to? Jesam li ti rekao da nemaš kuda da ideš? Šta izvodiš?

Videvši je kako stoji na tremu ispred kuće, krenuo je brže ka njoj.

-Oho, treba da budem na tvojoj milosti ovde? Nisam mutava da ne znam da hodam.

-Tako si tvrdoglava da...

-Šta, nalupao bi me?

Gledala ga je ljutito.

-Ja nisam čovek koji tuče žene.

Sada oseća kako mu crven šamara lice i razliva se po obrazima. Desnom šakom stišće vrećicu u ruci.

-Meni tako ne deluješ.

-A kako ti dovraga delujem?

Ispustivši vrećiću na zemlju, nastavio je.

-Čudak, ludak? Nisam doktor,
nisam mehaničar, nisam dobar čovek a šta si ti? Neka dobrica, puna vrlina, daj mi da vidim i te mane.

-Neko je danas baš nabrijan i opasno raspoložen za svađu. Dobro došao u klub. Makni se da prođem.

Držala se jednom rukom za drvenu ogradu. On ljutito opsova sebi nešto u bradu. Pa po ovom vremenu nije mogla ni zdrava ovde šetati, ali ne, ova žena je...

-Slušaj, došla sam na odmor...

Kao da je prekinula dotok njegovih misli.

-Nisam pobegla od ljubavnika, kako si mi to prišio, već sam došla na odmor. I ne volim scene. A ovo sada, zahvaljući tebi baš i ne liči na odmor. I svakako nisam navikla da budem van funkcije.

-Scene se dešavaju i ti sama ih proizvodiš!

Brecnu se na nju.

-Ovo je sve greška, katastrofalna greška!

Brecnu se na njega.

-Skinula si dasku?

Sav iznenađen upita.

-Ako nastaviš da hodaš i oslanjaš se na nju nećeš otići ni za mesec dana, a kamoli za 14!

-Dobro sam. Tebi i meštanima verujem da je svakako u interesu da ostanem duže?

On je zbunjeno gleda.

-Mislim, ipak sam ja budala koju ste masno odrali. Više dana više para.

-Idemo nazad.

Zinula je da nešto da kaže, ali on je prekide.

-Stani!

Dok se nije pobunila ponovo je kao sinoć uhvatio u naručje. Bila je laka kao pero.

Za divno čudo ćutala je. Kako ju je video, uzeo u naručje i doneo, zaćutala je. Sedela je na
krevetu, odmeravajući ga od glave do pete, da je pomislio da sa njim nešto nije u redu ili sa njegovom odećom. Unosila mu je nervozu. Privuče stolicu i sede pored nje. Baci
pogled na njenu šaku, naizged tako krhku. Pitao se da li je nešto boli ili jednostavno uvidela da je preterala.

-Ne boli me. Nema potrebe da me non stop zagledaš.

Progovori tiho, malo se dureći.

-Siguran sam da ćete boleti. Kasnije.

Otvorila je usta da se nešto pobuni, ali on pokaza prstom da ćuti, na šta se ona smiri.

-Gde je daska?

-Zar je to toliko teško zaključiti?

Blago se nasmeja na njegovo pitanje.
On pogleda prema kaminu, klimnuvši glavom.