14 dana i 9 sati-završena✔️

"32. Poglavlje"

Ko si ti?

Sari su i dalje odzvanjale ove tri reči u glavi, čak i nakon par sati. Stajala je kod prozora i gledala čoveka za čiji se povratak molila. A sada... On je ne prepoznaje.
Šta je život? Večita borba i patnja da dosegnemo koji trenutak sreće.

-Polako srećo.

-Alis, srce mi je puno. Zamalo da ga udavim od sreće dok me nije dočekao hladni tuš.

Alis je ponovo bila kod Sare. I sama je bila srećna jer se njen gorštak probudio, no bila je zabrinuta zbog njegovog stanja.

-Čula si doktora, da su to takoreći normalne posledice i udarca i operacije. Selektivna amnezija nije retkost.

Alis je proučavala Sarino lice i pitala se koliko još snage ima. Ponekad snagu crpimo i tamo gde je nema. Kada mislimo da izlaza nema, pred nama se otvori pukotina i pokaže nam put.

-Da, da. Što je najgore još ne znamo koliko je ozbiljno. Uh...

Protrljala je nesvesno stomak i uzdahnula. Alis je uočila da sada to često radi, kao da crpi energiju i bila je sigurna u svoje sumnje.
Još je malo sedela, kada je Aran otvorio oči, ona je napustila sobu. Njima sada treba vreme i nije htela da ga zbuni još i svojom pojavom i glasom.

-Kako mu je? Mnogo brinemo.

U hodniku su sedeli njegovi prijatelji iz Irske. Alis ih je držala dalje ali je znala da je ljudski dopustiti im da vide prijatelja.

-Bolje. Sara je stalno sa njim. Sada se probudio, želite li da ga vidite?

Čak je i doktor rekao da ništa ne forsiraju.

-Naravno.

U sobi, Aran je gledao u devojku ispred sebe. Njen lik ga je svuda pratio, kao da je čuo i njen glas dok je spavao ali nije mogao da se seti. Sve mu je bilo mutno.

-Kako se osećaš?

-Onako. Voleo bih da sednem.

Gledao je kako mu prilazi i bilo mu je toplo u grudima. Da, bili su bliski. Možda mu je devojka? O kako bi voleo da se seti.

-Sigurno ti je glupo. Ovo mislim...

Polako je podigla krevet i jastuk sa njim i namestila ga.

-Malo sam zbunjena jer sam jedva čekala da se probudiš i da mi se vratiš. A ti me ne prepoznaješ.

-Žao mi je.

Uhvatio je za ruku, sada on njoj dajući utehu. Sara je mislila daj šta daš. To je bio on, njen Aran. Nije stranac.

-Biće sve u redu. Verujem u to.

Vrata su se otvorila i John i Mary su polako ušli gotovo oprezno.

-John, Mary?

Sari je srce momentalno potonulo.

-Hej momče.

-Znaš ko su oni?

-Izgleda da znam. Sara...

-U redu je, stvarno je u redu.

Polako je propustila dvoje ljudi da dođu na njeno mesto i krenula van iz sobe.

-Devojko... Ne odustaj. Sudbina je znala koga bira za našeg Arana. Da ne vrediš, ne bi bila tu.

Sari su se oči napunile suzama.

-Biće sve dobro. Neće Bog dva puta kazniti Arana. Jednom je bilo sasvim dovoljno.

Okrenula se ka krevetu i videla kako se Aran smeje. Nedostaje joj to. Nedostaje joj ceo, stari on. Da se smeju, da se prepiru, da vode ljubav.
Ali, ako je ovo sad put ka tome, ne preostaje joj ništa nego i njega da pređe.