IZA PONOĆI (završena)

29.

Ležala sam potpuno gola na trosedu u Đorđevoj dnevnoj sobi. On je sedeo u dnu troseda i moje noge su bile u njegovom krilu. Na njima je držao lap top u koji gledao s' punom pažnjom, sve vreme mi vrhovima prstiju prelazeći duž jedne noge. Televizor je bio upaljen ali ga nisam gledala, zverala sam okolo po plafonu i golim zidovima. Nigde baš nigde, uključujući i svoju kuću, nisam se osećala toliko dobro i opušteno kao u njegovom asketskom stanu. Uopšte nisam mogla da dokučim do čega je tačno ali me je enrgija koja je tu vladala opasno radila.

Od one svojevrsne inicijacije u klub lažova, kada sam u njegovom autu naizmenično jacala od očaja, zbog nemogućnosti da se savladam u njegovom prisustvu i zadovoljstva nastavili smo da se viđamo. Ovo naše, nas dvoje, mi na ovom trosedu nije bio neki drugi život bio je to drugi svet. Dok smo bili zajedno bili smo u nekom našem svetu koji nije imao dodirnih tačaka sa onim pravim u kom smo živeli ostatak vremena. Takva postavka stvari davala nam je potpunu slobodu i amnestirala nas od krivice, koja bi nas u suprotnom izjela do koske.

Rukom je obuhvatio moje stopalo i podigao ga do usana. Spustio je jedan vlažan poljubac na zglob moje leve noge izmamljujući mi kikot.

"Evo malena brzo završvam pa idemo negde da se nahranimo." -premestio je pogled sa lap topa na moje lice.

"Ili možemo prvo još malo da se mazimo." -pekmezasto sam rekla meškoljeći se pod njegovom rukom koja stigla do mog kuka.

Iz tog stanja potune blaženosti prenulo me je glasno zvono mog telefona. Protegla sam se do stočića na kom je stajao i dohvatila ga. Na ekranu je svim velikom slovima pislao BEBA, kako je Vukašin sam sebe memorisao u moj telefon.

"Bebo!" -javila sam se, kako sam mu se inače javljala na telefon. Ne znam kako je to počelo ali to bebo smo govorili jedno drugom gde god je moglo da se udene ali i tamo gde nije. Verovatno smo svima ko nas je slušao bili iritantni ali nismo se obazirali.

"Šta radiš bebo?" -pitao je sanjivim galsom.

"Izležavam se." -bilo je to najbliže istini što sam mogla da mu kažem. -"Sad si ustao?"

"Nisam još ustao." -po njegovim glasu bila sam sigurna da se teglji.

"Aaa nazvao si me čim si se pobudio koliko je to satko bebo." -potpuno sam se raskezila.

"Mhm ali bilo bi još slađe da si bila ovde kad sam se probudio da malo golicam i ljubakam moju bebicu." -čula sam kako se prevrće po krevetu.

"Znammm, ali morala sam da se vratim za NS, trebala sam Martini." -ponovila sam bezočnu laž koju sam mu i sinoć rkela kako bih došla kod Đorđa. -"A znaš da najviše na svetu vojim da se pobudim sa tobom."

"Znam bebo samo mi nedostaješ." -i Vukašin je pričao bebeći a onda uozbiljivši se nastavio -"Moram nešto sa ćaletom da završim pa dolazim za NS."

"Dobo bebao, požuji da me jubneš majo." -dok sam to izgovarala u glavi sam preračunavala kada bih trebala da krenem kako bih kući stigla pre njega.

Završila sam razgovor i pogledom potražila Đorđa, koji je čim sam se javila na telefon spustio moje noge iz svog krila i ustao sa troseda. Na fotelji preko puta mene dočekao me je smrktut pogled i čvrsto stisnute usne. Ustala sam, prišla mu i sela na rukohvat fotelje na kojoj je on sedeo.

"Ej" -nežno sam rekla očešavši svoj go kuk o njegovo rame.

Neko vreme samo je ćutao, netremice gledajući u ekran ispred sebe. Delovao je toliko skoncentrisano na to što je radio kao da ja nisam bila tu i kao da moja koža nije dodirivala njegovu.

"Baš si morala da se javiš?" -otresao je odjednom podigavši pogled, iz kog su sevale munje, ka meni.

"Znaš da jesam." -blago sam rekla zagledavši se u njegovo namršteno lice. Viđala sam ga ozbiljnog, posebno kada je predamnom obavljao poslovne razgovore, ali ovo je bila neka druga ozbiljnost sa kojom sam se prvi put susrela.