MIRIS RUZA

7. deo

Jutro je bilo sunčano i toplo za razliku od prethodna dva dana. Nisam uopšte volela zimu i nikada nisam razumela ljude koji su je voleli. Bilo je hladno, klizavo i saobraćaj je bio prespor.
P: „ Matea? "
Pogledala sam je upitno.
E: „ Dijana nam prilazi i izgleda besno. Šta si joj uradila? "
M: „ Idite vas dve u učionicu. Dolazim za pet minuta. ", rekla sam, te krenula ka Dijani.
D: „ Gde si nestala sinoć?! Mislila sam da ti se nešto desilo! "
M: „ Izvini, nije mi bilo dobro pa sam otišla. Zaboravila sam da ti se javim. "
D: „ Budeš li mi to ponovo uradila lično ću te ubiti. ", zagrlila me je. „ Samo da znaš da posle časova imamo trening. "
M: „ Ali imali smo ga dva dana za redom. Jel on zna za odmor? "
D: „ Sledeće nedelje imamo utakmicu, a sada kada si došla imamo šanse da pobedimo. "
M: „ Znači ja sam kriva za ovoliko mučenje sa njegove strane? "
D: „ Upravo tako. Moram da idem, htela sam samo da se uverim da li si živa. "
M: „ Jel idemo i večeras? "
D: „ Da, Ivan ponovo učestvuje. ", rekla je, te otišla.
Ušla sam u učionicu. Svi su me pogledali. I dalje se nisam upoznala sa svima, ali nemam ni preteranu želju za tim. Imam osećaj da se uopšte ne uklapam ovde. Sela sam u klupu iza Eme i Petre.
P: „ Tražili su te Ognjen i Nikola. "
Zbunjeno sam ih pogledala. Zašto su me njih dvojica tražila?
E: „ Rekla si da ih ne poznaješ. "
M: „ Dijana me je upoznala sa njima. A zašto su me tražili? "
P: „ Ne znam, ali izgledali su besno. Lepo smo te upozorile za njih. "
M: „ Nisam im ništa uradila. Zašto bi bili besni? "
Ponovo sam uhvatila sebe kako grickam nokat. Ne sećam se da sam uradila nešto, ali ako jesam mrtva sam.
...
Zvonilo je za kraj poslednjeg časa. Ognjen i Nikola me ceo dan nisu tražili, ali umesto da mi bude lakše, bila sam još nervoznija. Čekaju da se svi časovi završe kako bi hodnici bili prazni.
E: „ Petra i ja idemo u kafić. Ideš li i ti sa nama? "
Odmahnula sam glavom. „ Imam trening. Možda drugi put. "
Pozdravile smo se, te sam ja krenula ka svlačionici. Prolazila sam pored ostave kada me je neko povukao u nju.
M: „ Mogli ste da me pozovete! ", rekla sam držeći ruku preko grudi.
N: „ Gde je pištolj? "
M: „ Ne znam o čemu pričaš. "
O: „ Znamo da si videla. Samo nam reci gde je. Nije vreme za šale Matea, ozbiljno je. "
M: „ Kako ja da znam gde je vaš pištolj?"
N: „ Jedino si ti znala da je tamo. "
O: „ A i u ormariću je bila ruža. To je tvoj potpis "
M: „ Nisam ga uzela, kunem se. Šta će meni pištolj? "
Obojica su bila nervozna što je bilo neubičajeno za njih.
O: „ Ko god da ga je uzeo, dobro nas zna. Pokušao je da ti smesti. "
M: „ Ali mene ovde niko ne zna. "
N: „ Mislim da je očigledno da grešiš. Jedino ako nas ne lažeš. "
M: „ Jebote, šta će mi vaš glupavi pištolj? " , besno sam ga pogledala. „ Zašto ste ga uopšte vi imali? "
Pogledali su se.
N: „ Što manje znaš bolje za tebe. "
O: „ Sada idi na trening. Nas dvojica ćemo pokušati da saznamo nešto o ovome. "

Vauu koliko drame ima u ovoj prici. Nikada nije dosadno hahahah