Fatalna opsesija

26.

Ma koliko dobro nekoga poznavao, uvek postoji deo koji nećeš upoznati. Koji ne možeš da upoznaš. Nikada. ― Rik Jensi

Čovek se jedino svojih grešaka nikad ne kaje. ― Oskar Vajld

Volela je sa toliko mnogo strasti, kao što je volela sa neznanjem. Nije znala da li je to dobro ili zlo, blagotvorno ili opasno, neophodno ili slučajno, večno ili prolazno, dozvoljeno ili zabranjeno: volela je. ― Viktor Igo

Poglavlje 26

Sala gde se održavao prijem je bila očekivano tmurno i nimalo kreativno dekorisana. Siva boja je dominirala sa svih strana, sa tek ponekom crnom stvarčicom. Atmosfera je odavala dobro poznati i prilično tipičan utisak uštogljenosti, arogantnosti i cinizma. Nisam imala „zadovoljstvo" da budem gost nekog ovakvog događaja još od kad sam se doselila u ovaj grad i ne mogu reći da sam se osećala tužno zbog toga ili da me je pogodila nostalgija. Kao što sam i prvobitno pretpostavila, ovo veče je išlo ka tome da najverovatnije izazazove moju preuranjenu smrt. Ako do sada u istioriji nije zabeležen slučaj umiranja kao posledice nesnosne dosade, prilično sam sigurna da ću ja imati tu privilegiju da budem prva.

„Znala sam da je ovo očajna ideja." – prokomentarisala sam nakon što je prošlo svega par sekundi od kada smo kročili u minsko polje.

Pogled je zapravo bio jako prijatan za oči kada je u pitanju bila požudna strana čovečanstva. Žene su bile doslovno prelepe. Obučene u raskošne, nesumnjivo skupe haljine, sa potpeticama koje su, što sa sigurnošću mogu tvrditi, bile više od moje volje za životom. Muškarci, doduše, nisu bili naročito zanimljivi. Pogotovu ako imate reinkarnaciju boga iz grčke mitologije pored sebe, koji je pritom patološki ljubomoran.

„Neće ti biti dosadno još dugo." – promrmljao je i pokazao mi očima napred. Usresredila sam pogled u pravcu ka kome je gledalo i gotovo skočila od sreće kada sam videla na šta je mislio.

Povukla sam ga snažnije za ruku i zaputila se ubrzanim koracima ka željenoj destinaciji. Čim smo stigli, bacila sam se zagrljaj prelepoj devojci koja je na svom licu imala zanosan osmeh koji je osijavao čitavu prostoriju. Hana mi je uzvratila zagrljaj, obgrlivši me rukama tako snažno da mi je verovatno malo preuredila raspored mojih rebara. Izgledala je predivno. Narandžasta, uska haljina koja joj je dosezala do kolena, sa blagim izrazom na levoj nozi, dovodila je njen ten do izražaja i činila je neustrašivom i božanstvenom. Ne znam koliko dugo smo stajale zagrljene, uživajući u donekle sličnim mirisima parfema koje su savršeno išli zajedno, dok nas iz našeg sveta nije vratio očigledno lažan kašalj.

„Druže, svaki put kad se vide imam utisak da potpuno zaborave na nas." – Leon je nezadovoljno rekao Mateu koji nije ništa izjavio već je samo ispustio neki vid zvuka slaganja.

„Zato što i zaboravimo." – Hana mu je arogantno odgovorila nakon što smo se odvojili. Krenula sam da zagrlim Leona, međutim pre nego što mi je to pošlo za rukom, Mateo je stavio ruku oko mog struka i privukao me sebi, sprečavajući me u tome. Leon je prevrnuo očima i klimnuo glavom u znak pozdrava. Uzvratila sam gest sa osmehom na licu. Bilo mi je neodoljivo slatko to što se boja njegove kravate slagala sa Haninom.

„Devojko, kunem ti se da kad god te vidim ti imaš novi par cipela! Bankrotiraćeš jednog dana." – Hana je rekla sa nevericom.

„Neću ja, Mateo će." – namignula sam joj.

„On ih je kupio?"

„I obećao da će mi kupiti još jedan par ako dođem ovde sa njim."

„Ozbiljno?"