❄ Samo Anabel ❄ [#bwwa]

prolog

Samo Anabel

Činio se to kao samo još jedan normalan dan. Kada su pahuljice bile svuda, kada su svi nosili smešne kape, i grejali se čajevima, činio se to kao još jedan normalan dan. Ali za Cameron'a to je bio početak, početak nečeg boljeg, stvarnijeg. Novi početak.

I zapravo početak novog početka je bio grozan. Bio je siguran da će mu ostati ogromna masnica na zadnjici. Bilo je previše leda, ko se ne bi okliznuo?

Načinio je prvi korak ušao je u dvorište velike ustanove zvane srednja škola. Još uvek nije shvatao kako se upisao u ovako dobru školu, jer... moglo se reći da nije bio baš dobar učenik.

Iz prve je mislio da je zalutao jer zgrada je izgledala sve osim škole. Bela fasada bez ijednog grafita? Nemoguće – pomislio bi pre, ali sada se uverio da je sve moguće. Prozori, koji su bili svugde, sjajili su se od čistoće, što je Cameron'u bilo previše.

Veliki travnjak sa nekoliko terena bilo je jedino što mu se svidelo kod ove škole, sport je njegova ljubav. Moglo se reći da je sve sportove probao, i uz samo malo vežbe bio bi u ravni sa osobom koja je vežbala godinama.

Nesvesno je vratio pogled na zgradu ispred sebe.Naježio se, ali ipak je skupio hrabrosti i krenuo ka ulazu. Tek posle nekog vremena shvatio je da nikog nema ispred, što je značilo ; Ili kasni ili je došao ranije.

Ali Cameron Gav Abramson nikad ne dolazi ranije.

„ Biće ovo jedan veoma dug dan", promrmljao je nevoljno shvativši da kasni, te konačno otvorio velika vrata ne znajući da će današnji dan pamtiti zauvek.

❄

„Ono tamo ti je Hazel." Pokazao je prstom ka zgodnoj plavuši. Cameron je brzo odmeri te prvo što je primetio bio njen dubok dekolte, nije želeo da leže samog sebe, bila je više nego zgodna, ali način na koji se smejala, na koji je napućila usnice i poslala mu zračni poljubac nisu bili nimalo privlačni.

Skrenuo je pogled.

„Ona je prava bomba." Stiles se zlobno nasmejao. Naveo je još nekoliko imena ,verovatno zgodnih devojaka, te se posvetio svome tanjiru.

Cameron je pogledao oko sebe. Kantina. Pre nekoliko sati mislio je da se ova škola razlikuje od većine, ali pravila su ista. Svako je u svojoj grupi.

Na desnoj strani su sedeli štreberi sa naravno udžbenicima u rukama i da ne izostavimo fiksne proteze. Izgleda da je u toj grupici fiksna proteza bila popularna kao kod lepotica duboki dekolte. Među njima je naravno bila ona, devojka zbog koje mu je padao mrak na oči.

„Hazel? Nisi li rekao da se tako nekako zove?", izusti on kada mu je Stiles rekao da bomba ne skida pogled sa njega.

„Ona te želi", iznese to kao najnormalniju činjenicu dok se bavio ponfritom. Kao i većina momaka ovde, Stiles je izgledao veoma dobro. Široka ramena, dobra frizura i duboke, plave oči – sve što je mamilo devojke Stiles je definitivno imao.

Pošto je njegov jedini prijatelj započeo razgovor sa ostalim momcima za stolom Camronu je jedino ostalo da razgleda. Poslednji put za danas bacio je pogled ka lepoticama, i odmah se pokajao zbog toga.

Hazel ga je ubijala pogledom.

Nije bio jedan od onih momaka koji bi uzvratili pogled devojci, voleo je da gleda neprimetno, da ta osoba ne primeti prisustvo njegovih očiju na svom telu.

Još jednom je svoj pogled vratio na štrebere, te shvatio da odmah do štrebera sede, na neki ruku, klošari.

Sa majicama nekih ludih bendova i sa nekoliko brojeva većim farmerkama. Za tim stolom sedelo je samo tri učenika i to nije bilo iznenađujuće. Jer škola je bila jednom rečju perfektna, bez grafita, bez urezanih imana na stolovima... Čudio se što uopšte ima takvih ljudi, koji su očigledno rođeni da prave nered.

Na samom kraju prostorije sedeli su učenici sa stipendijom, takođe smatrani nižom klasom od strane popularnih.

I na red je došao njihov sto, sto gde samo bogati sede, sto popularnih. Tek što je stigao, Cameron je upao u društvo, i to ni manje ni više najpopularnijih u srednjoj školi.

Pažljivo je gledao oko sebe. Ostao je još samo jedan sto. Njen sto. Preko puta njih je sedela ona. Sama. Zadubljena u knjigu i negde vrovatno u svom svetu. Svakom sekundom u njemu je rasla želja da sazna šta je to toliko zanimljivo u toj knjizi.

„Ko je ona?", polako je pitao Stiles'a. Pažljivo je gledao kako nestašan pramen kose stavlja iza uha idalje ne ispuštajući knjigu iz ruke. Prvo je pomislio da je to neki udžbenik ali ko sa takvu pažnju posvećuje školskom udžbeniku? Sem štrebera, a koliko je on video ona nije za njihovim stolom.

Njihovi pogledi se skroz nesvesno sreću. Njegovo srce ubrzano kuca sve dok ona ne prekine kontakt očima vraćajući pogled na glupu knjigu.

Stiles skupi obrve te lagano izusti - ; „Oh, to je samo Anabel."

Pa, ne znam šta vi kažete na ovo. Još jednom izvinite za impossible, ali nadam se da će uskoro i ta priča doći na red. Kako vam se sviđa ovo? ups da li vam se uopšte sviđa?

ideja je toliko izlizana znam ali morala sam to pisati, bilo je jače od mene.

ana.