Nemoj nikad da me zaboraviš ✔

1.

I poslušala ju je, ali se toliko zainatila i obećala sebi da će razmeniti bar neku rečenicu sa suprotnim polom pa makar se i obrukala. Naravno ako joj se iko obrati i približi. A znala je da će joj obrazi goreti čim im se oči budu srele.

Teretana nije bila daleko, nekoliko ulica od njene kuće. Krenula je lagano s rancem na leđima i dobrim raspoloženjem. Ma koliko joj je Maja uvek servirala istinu u lice, iz svakog njihovog razgovora pronalazila je i nešto dobro, neku poruku. A današnja je bila: Trud se uvek isplati. Započeti sa treniranjem i skinuti višak kilograma je ipak neki uspeh. Početak puta ka uspehu. Na pola puta primetila je da joj je pertla na patikama razvezana. Falilo bi joj da se saplete i prostre po trotoaru, onda bi to bio njen fijasko, kraj karijere vežbačice, pre nego bi počeo put bi se iznenada završio. Nasmejala se na tu činjenicu. Ništa je ne bi iznenadilo da joj se to dogodi, ali ne bi bilo dobro da se povredi. Roditelji bi joj zbog toga bili nad glavom cele naredne nedelje. 

Čučnula je i zavezala, možda malo prebrzo, a kada je ustajala, zanela se i skoro udarila u nešto, ali održala ravnotežu da ne dođe do neprijatnog i bolnog sudara. Uspela je bar da ne napravi od sebe nesposobnjakovića i osobu koja ne ume ni ulicom da hoda.

– Ups – tiho je jeknula, kada je u svom vidnom polju primetila par muških patika. "Otkud on izniče", pitala se. Maler. Skrenula je pogled u stranu, snebivajući se. Situacija je zahtevala da se odreaguje, a ona nije imala pojma šta bi trebalo. Svi točkići su mleli u njenoj glavi, tražeći najrazumnije i najprihvatljivije moguće rešenje kako se postaviti i ne ispasti kreten. Dignuti glavu - nije baš rešenje, pobeći glavom bez obzira - bilo bi krajnje glupo i detinjasto, pogledati ga i umreti od sramote istog trenutka - još gore.

– Jao, molim te, izvini, nije namerno. Mnogo sam smotana – reči su same našle put i izašle dok je ona gledala u muškarca koji je zagonetno izvio kraj usana.

– Nema problema – sa smeškom je odgovorio momak. Stajao je ispred nje, otprilike visok koliko i ona, crne kratke kose u kovrdžama, građen sportski, reklo bi se atletski, u plavim trenericama i patikama. Bio je nasmejan i delovao prijatno iako su progovorili nekoliko reči.

– Izvini još jednom ako sam te udarila – pomalo nespretno je izustila, osećajući da će stid naići svakog časa i da će pokunjeno otići, pokušavajući da sakrije zarumenjene obraze.

– Izbegao sam, nije strašno. Trenirao sam malo kik boks, pa ono... refleksi... znaš. Ovo joj je izazvalo prožimanje nekih talasa po čitavom telu. Nije bila jeza niti drhtavica, nešto sasvim treće što ju je jednostavno prikovalo za mesto i odvratilo od prve pomisli da samo produži dalje, pognute glave. Ali šta sada? Prvih nekoliko rečenica prošlo bi nekako ali nakon toga. Kao da je postojala blokada.

"Pruži ruku i predstavi se i obavezno - nemoj mnogo daviti s pričom, smoriće se. Ne vole mnogo da slušaju" – govorila bi joj Maja kada bi joj davala instrukcije o tim prvim koracima kako "probiti led".

– Nikolina – osmehnula se jedva vidljivo, pružajući ruku. Više je bila to neka smetena grimasa nalik osmehu nego pravi osmeh, ali zatekao ju je tim zainteresovanim dobrodušnim izrazom i nije znala treba li da se napući, naceri ili ga gleda blagoteleće.

– Ognjen, – uzvratio je rukovanje – drago mi je.

"Šta sada?" Vrzmala se u svom neiskustvu, puštajući vreme da radi za nju. Srećom ovog puta Ognjen je nastavio i prekinuo tišinu.

– Izvini, ovaj, mislio sam da ti treba pomoć, zato sam prišao. Kleknula si i uhvatila se za stopalo... Nadam se da nije kakva povreda u pitanju.