Nemoj nikad da me zaboraviš ✔

Epilog

– Volim te, jagodice moja, volim toliko da boli – ljubio ju je po obrazima, onim kratkim poljupcima koji su više začikavali, nego pokazivali ili tražili nešto više od tog intimnog kontakta.

– Ne voliš me toliko koliko ja tebe volim – Nikolina mu se suprotstavljala. Izgledalo je kao da se prepiru, ali oni su imali neke svoje trenutke kada bi jedno drugom pokazivali koliko jedno drugom znače na malo drugačiji način. Bila su im lepa ta njihova zadirkivanja.

– Nemoj da me zoveš jagodica, pogotovo kada smo u društvu.

– Ti si moja jagodica zato što me jagoda podseća na srce, a pošto si ti to srce, onda je logično da te tako zovem. Ti si moje srce, ljubavi.

– Jesi blesav, ali te ja takvog volim.

– Hteo sam da odemo na kafu, ali kada pogledam ovaj krevet i tebe, tako zanosnu i samo moju, u njemu, nešto mi se i ne ustaje. Da ipak odustanem i ne predložim ti to? – namignuo joj je a onda prošao jezikom preko usana, sugerišući na nešto na šta je ona lako padala i prepuštala mu se.

– Dosta je bilo za danas. Ne navodi me više na greh, znaš da imam obaveze na fakultetu. Ubiće me Nenad i Violeta. Ovog ispitnog roka nisam dala nijedan ispit, a zašto? Zbog tebe i tih tvojih usana. Uspeš da mi okreneš pamet u sekundu i da sve zaboravim. I gde sam pošla i gde sam došla - kikotala se i udarila ga suptilno po ramenu, a onda naglo ustala. Čula je iza sebe bolan uzdah poraza jer nije mu uspelo. – Hajde lenštino, idemo na tu kafu pa da krenem sa učenjem. Ostala su mi ta dva ispita a ja ih razvlačim ko da imam još dvadeset.

– Idem idem, ali... Razmisli, možda bi bilo...

– Ognjene, polazi! Ne govorim dva puta.

– Kako narediš, jagodice.

Kafu su pili u bašti nedaleko od njegovog stana, usput čavrljajući o nekim drugim stvarima, fakultetu, obavezama, njegovim treninzima o kojima je često govorio i ostalo dok je prepodnevna uobičajena gradska gužva sačinjena od automobila, autobusa i ljudi cirkulisala oko njih.

– Što me nervira ova profesorka znači – mrmljala je više za sebe – trebala je da nam pošalje neke skripte juče ali nešto kasni i posle ćemo mi da budemo krivi.

– Ma opusti se, šta su još dva ispita za takav kapacitet ?

– Zezaj ti samo zezaj, dok se ti mlatiš tamo s onim tvojim bokserima mene će da mlate na faksu ali psihički.

– Da se menjamo ? – pitao ju je i nije mogao da uzdrži smeh.

Prvo ga je pogledala kao prekorno ali se i ona nasmejala i klepila ga nežno po glavi.

– Idemo, da ne zakasnim.

Složio se i krenuli su. Ognjen je redovno održavao svoj motor kojim je uvek išao i na treninge i po Nikolinu vozeći je i vraćajući je s faksa. Put je znao napamet, maltene vezanih očiju je mogao voziti. Nikolina je zgrabila kacigu na brzinu i sela, čekajući ga. Ponovili su ovu vožnju toliko puta da često nije razmišljala puno o njoj već o pritisku koji je čeka kada krene sa učenjem jer im je česta ruta bio fakultet i nazad. Međutim, tog dana bila je nešto fokusiranija nego pre. Imala je osećaj, verovatno iz navike da možda ovog puta vozi nešto brže ali nije želela da mu se meša u ovaj deo posla niti da mu išta sugeriše.

Ništa nije slutilo na vrisak koji će uslediti nekoliko trenutaka kasnije.

– Pazi pas!

U trenu istrčao je pas na ulici Ognjen je uspeo da reaguje i skrenuo naglo, međutim, u suprotnu traku. Za isti taj tren stvorio se auto. A zatim se stvorio mrak. Duboki crni mrak od nekoliko godina. Za Ognjena je trajao i nije mu davao svetlosti, jer svetlost je bila ona.

* * *

– Znači izašli smo na kafu, vozio si me na faks i slupali smo se?

– Evo – Ognjen je pokazao jednu od slika - volela si mnogo selfije da udaraš, to je ta slika iz te bašte, poslednja naša zajednička slika.

Ćutala je i gledala. Istina, njih dvoje i dve šoljice kratkog espresa, Nikolina nasmejana u žutoj jakni s naočarima na čelu i Ognjen sa malim osmehom.

– Imali smo sreće jer auto nije bio u punoj brzini, upravo se isparkiravao iz dvorišta. Da jeste možda bismo oboje na mestu ostali. Leteli smo ne sećam se ni ja koliko. Čovek nas je odmah odvezao u bolnicu a lekari su reagovali vrhunski. Ja sam se oporavio ali me je skoro sahranilo kad sam saznao šta ti se desilo. Zato ti kažem, ti mene već jesi upoznala sa svojima. Oni me znaju.

– Zašto si ovoliko čekao?

– Saznao sam da imaš amneziju. Svega si se postepeno setila, ali mene nisi. Ja ti nisam dolazio u sećanje iako sam par puta prošao kraj tebe ulicom. Gledala si me kao stranca. Nisam mogao ništa da preduzmem na silu. Isprva nisam znao kako ću živeti sam sa sobom. Kako zaboraviti, kako uopšte postojati bez tebe. Kako će tvoji roditelji gledati na mene jer ja sam krivac, ja sam vozio. Na kraju sam doneo odluku da je možda najbolje da se povučem jer sam osećao grižu savesti ali... - ovog puta ni on nije mogao da zadrži suze što je i Nikolinu ponovo nateralo na isto, pritrčala je i čvrsto ga zagrlila, prislanjajući svoje lice uz njegov obraz.

– Pokušao sam, Nina, pokušao da živim normalno ali nisam mogao. Umirao sam, dan za danom sam se gasio, gubio među ova četiri zida, sa sećanjima, sa košmarnim snovima koji su me izjedali. Budio sam se u znoju, kao ludak išao ulicama, hodao do besvesti. U svemu sam video tebe, tvoje lice, video nas. Živeo sam, a nisam disao, nisam mogao jer nisi bila tu kraj mene. Ti si moj vazduh, Nina, moje sve. Bol i čežnja nisu me napuštali ni sekundu. Prošao sam pakao. Bila si tu na dohvat ruke, a toliko daleko da me je ta daljina ledila. Da te nisam video onog dana, došao bih svakako jer nisam više mogao da izdržim da živim bez tebe. Oprosti mi, ja ... ja nisam...

– Š-š-š-š... – stavila mu je ruku na usta i zagrlila ga još čvršće, šapćući. – Verujem ti, verujem ti,

Ognjene. Sve ti verujem.

Prihvatio je zagrljaj i stegao je jače uz sebe. Plakali su oboje.

– Volim te, Nina, najviše na svetu.

– Volim i ja tebe.

– Nemoj nikad da me zaboraviš.

Dugo još su tako ležali jedno uz drugo bez glasa. Priljubljeni nisu želeli sa se puste i nakon nekoliko sati. Kao da bi ih to sklanjanje nanovo razdvojilo. Bili su im potrebni ti sati da smire prošlost i uzbude budućnost, da se ono nešto što je uvek bilo tu ponovo vrati na velika vrata uđe i kaže im da nema više bojazni. Nisu zaspali, svako je bio u svojim mislima, duboko zaronjen i dalek sa onim blagim osmehom što je sve ispalo na dobro.

– Jedno nisi objasnio – odmakla se malo Nikolina i pogledala ga upitno.

– Šta? Kaži. Objasniću.

– Zašto si me zvao pečurkice, a ranije jagodice. Jesam li ti to ogrubela i ugojila se pa ti je naziv bio isuviše lep za mene sad ovakvu?

– Nije. Bože me sačuvaj. Pokušao sam da ne izazovem kod tebe stres i veliki preokret. Svih ovih godina sam se raspitivao, čitao i učio o amneziji. Želeo sam te nazad, ali nisam znao kako bi mogao da doprem do tebe a da te ne blokiram. Nagla informacija bi mogla da te još više zatvori i da se povučeš. Zato sam umesto jagodice, pokušao da isto tepanjem, samo drugačijim, izazovem kod tebe neku reakciju koja bi te podsetila. Ne znam otkud mi je palo pečurkice na pamet.

– Nije izazvalo nikakvu reakciju, zato što nisam ni ranije volela da me tako zoveš. Najlepše mi je ono - ljubavi.

– Jagodica, pečurkica ili lepotica, svejedno je. Ti znaš da si moja jedina... prava... i velika ljubav. Zar treba još da dokazujem? – zagrlio ju je i povukao na sebe.

Dokazivanje se nastavilo još mnogo godina uz poneko tepanje, na koje se Nikolina navikla i sa osmehom prihvatala.

Kraj