Odabrani: Kristali smrti

𝐊𝐚𝐤𝐨 𝐬𝐚𝐦 𝐬𝐞 𝐧𝐚𝐬̌𝐥𝐚 𝐮 𝐠𝐫𝐚𝐝𝐮 𝐬𝐚 47 𝐦𝐨𝐬𝐭𝐨𝐯𝐚

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
•Tebi tvoje, meni moje.
Meni vlast, tebi smrt.
Ja ću na kraju pevati,
a tebe će mrak progutati.•
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

U snu sam se nalazila u mračnoj šumi okruženoj izmaglicom. Dok sam se okretala oko sebe i čudila se šta, koji đavo, ja radim ovde, perifernim vidom sam uočila devojku oštrih crta lica i braon kose upletene u dugačku pletenicu koja joj je padala preko dugačke i elegantne bele haljine.

Obilazila je drveće i tražila nešto u kori svakog od njih. Najzad zastavila se ispred jednog drveta i osvrnula se da vidi da li je neko gleda. Uplašila sam se da će me videti, ali ona se samo okrenula drvetu i prislonila dlan desne ruke na simbol urezan u koru. Celo drvo je zasjalo zlatnom svetlošću, a iz šupljine drveta izašao je zlatni medaljom sa priveskom u obliku kristala koji se presijavao u duginim bojama.

Devojka ga je brzo uzela u ruku i izgovorila nešto na šta je medaljon zasijao i nestao u bljesku svetlosti na šta je ona ispustila izdah olakšanja.

Odjednom ni od kuda se iza nje pojavi devojka crne kose upletene u gotovo istovetnu pletenicu kao kod devojke braon kose. Braonokosa ju je očigledno osetila te se okrenula ka njoj. Počele su da se svađaju na nekom drevnom jeziku koji mi je zvučao poznato, ali sam uspela da razumem samo pet reči koje je braonokosa izrekla:

"Uradila sam šta sam morala."

To je izgleda užasno razljutilo već dovoljno ljutu crnokosu, te je od nekud izvukla dugačak životinjski rog i zamahnula da ubode devojku braon kose.

*****

Postoje dva mišljenja o selidbama: prvo je da su užasne zbog promene škole, prijatelja, životne sredine, a drugo je da su selidbe sjajne baš zbog svega gore navedenog.

To kasno avgustovsko posle podne bi bilo savim obično da moj otac nije nazvao i rekao da se selimo, opet.

Majka se isčuđavala i besnela jer joj je, kako ja i moja braća mislimo, otac obećao da se nećemo više seliti jer joj se sviđa u Londonu.

Strčala sam niz stepenice zainteresovana da čujem u koji grad se sada selimo. Protrčala sam pored vitrine na kome su se nalazile omiljene porcelanske šoljice i vaze moje majke. Pored te vitrine sam prošla bar hiljadu puta i kada sam je prošla shvatila sam da je nešto drugačije. Vratila sam se četiri koraka u nazad i zagledala se u posuđe. Velika vaza koja se obično nalazila u prvom redu, sada se nalazila u pozadini čudno nakrivljena. Neki od moje braće je slomio maminu kristalnu vazu. Uzdahnula sam razočarano i produžila u dnevnu sobu. Pustiću mamu da sama shvati. A kada shvati, nema im spasa.

Dotrčala sam do majke koja mi je namrgođeno pružila telefon, iznervirano odmahnula glavom i sa prekrštenim rukamana grudima izmarširala iz sobe. Nasmejala sam se i javila se na telefon.

"Halo, tata", umilno sam rekla i bacila se na kauč.

"Zdravo, Nina. Drago mi je da te čujem. Pretpostavljam da te zanima gde se selimo", kilmnula sam glavom iako sam znala da ne može da me vidi. Ali, ne zamerite, bila sam previše uzbudjena.

"Selimo se u Bridžvil", napokon je rekao.

Nekoliko sekundi sam sedela sa osmehom na usnama, a onda mi je nešto kliknulo u glavi.